Orgijanje demokratije

Sunovrat ljudkosti Muamer el Gadafi je nesumnjivo bio najpopularniji i „društveno najprihvatljiviji“ klasični diktator XX veka, na čija se nepočinstva tokom dugog niza godina gledalo gotovo blagonaklono, pre svega zahvaljujući šoumenskim i konceptualističkim sklonostima „Brata Vođe“, a potom i njegovoj sposobnosti pravljenja radikalnih zaokreta u politici. Ako se ono čime se pukovnik bavio uopšte može nazvati politikom. Nazovimo to ovako ili onako, ostaje činjenica da je originalnim i – tokom čitavih četrdeset i dve godine relativno funkcionalnim – konceptom džamahirije, Gadafi sebi obezbedio mesto u istoriji političkih ideja. Brat Vođa je svoju doktrinu svojevremeno izložio u neobimnoj „Zelenoj knjizi“, sedamdesetih godina prošlog veka veoma popularnoj u svetu, a bogme i kod nas. I ja sam je sa velikim interesovanjem pročitao – bila je dostupna i besplatna na valjda svim jezicima sveta - i posle drugog pažljivog čitanja došao do zaključka da je pukovnik Gadafi u stvari dobitna kombinacija Žike Obretkovića i Pola Pota. Ali za razliku od Pol Pota, koji je takoreći bio golja, Gadafi je raspolagao značajnim rezervama nafte, zbog čega mu je Zapad – vazda u stisci sa energentima – blagonaklono gledao kroz prste. Da i ne govorim o ugledu koji je uživao u takozvanom nesvrstanom svetu, a posebno u seriji Jugoslavija, počev od one glavne, SFRJ, preko SRJ, zaključno sa Državnom zajednicom Srbije i Crne Gore i na kraju samo Srbijom, organizatorom poslednjeg samita nesvrstanih na koji je pukovnik bio opravdano sprečen da dođe. Elem, pukovnik ovde nije bio samo miljenik „političkih struktura“ već i širokih narodnih masa. Endemska srpska sklonost populizmu, opštoj besplatnosti i „dobijanju“ koječega od države, učinila je da skromni duhovi u libijskoj džamahiriji ugledaju zemaljski raj u kome su benzin i hrana takoreći džabe. Čvrstina pukovnikove ruke je takođe doprinosila njegovoj popularnosti. Ovde je čvrsta ruka tradicionalno na ceni. Ta ljubav je, da kažemo, bila obostrana. I pukovnik je voleo nas. Naročito naše oružje, naše vojne instruktore (nisu ti svati, izgleda dobro obavili posao) i naša građevinska preduzeća. Kruže stidljivi glasovi da čvrstina Gadafijeve ruke nije išla u paru sa širinom i da su naši građevinari redovno ostajali zakinuti za pozamašne sume dolara, ali zbog ideala nesvrstanosti, naši državnici nisu oko toga pravili pitanje. Kao što nisu pravili ni donedavno, sve dok Rogonja nije došao po svoje. Jer je pukovnik svoju ljubav prema Srbiji krunisao nepriznavanjem Kosova. Ruku na srce, ne može se reći da je ostatak sveta bio manje licemeran kada je Gadafi u pitanju. Više od dve decenije niko nije imao, bar ne zvanično, ni najmanju zamerku na Gadafijev politički eksperiment niti se mešao u unutrašnje stvari Libije sve dok se pukovnik nije uortačio sa sumnjivim tipovima i počeo da izdašno finansira i pruža utočište teroristima. Povezali su ga i sa onim tragičnim obaranjem aviona u Lokerbiju, ali kada je Brat Vođa odrešio svoju prepunu kesu, akcije su mu ponovo porasle. Doduše u Evropi, ne i u Americi. Gadafi je postao persona grata u evropskim prestonicama, visoki evropski političari – uključujući i naše – rado su svraćali u pukovnikov čador. Ali poslednjih godina nekako se osećalo da je Gadafijevo vreme isteklo i da mu se sprema svilen gajtan. Stvar se, da kažemo, iskomplikovala posle serije arapskih demokratskih revolucija koje su se po sistemu spojenih sudova prenele i u Libiju. Za razliku od drugih, libijska, nazovimo je revolucija, od početka je bila obavijena popriličnom medijskom polutamom, konfuznim i kontradiktornim vestima. Nešto se tu događalo, pucalo se na sve strane, NATO je bombardovao, pravile su se neke „prelazne vlade“, ali sa kakvom idejom, osim svrgavanja Gadafija, to nije bilo baš najjasnije. I tako je ostalo do kraja, do Gadafijeve nedavne i neslavne smrti. O kojoj stižu takođe protivurečne informacije. Zvanično saopštenje nekog libijskog (prelaznog) zvaničnika da je Gadafi umro od posledica ranjavanja u bombardovanju, demantovali su eksplicitni video-snimci. Gadafi je – koliko se može rekonstruisati – uhvaćen u nekom ispustu, prepunom prljavštine, potom je linčovan (pojavile su se i glasine da je silovan), a onda ustreljen kao pas, da bi na kraju njegovo telo bilo izloženo u hladnjači „(...) da bi se narod uverio da je mrtav.“ Zar je tako teško poverovati u ljudsku smrtnost? Sve u svemu, idealne okolnosti da se citira izreka „tako prolazi slava sveta“. Ali moramo se zapitati: kakav je ovaj svet čija se slava (na to je Kempijski mislio) tako ubrzano urušava? I kakvi su njegovi „demokratski“ ideali? Francuski teoretičar informacija, Pol Virilio, svojevremeno je ukazao da ćemo se u najskorijoj budućnosti suočiti sa potpuno nepoznatim katastrofama. Ukratko: pre pojave optoelektronskih tehnologija i pre globalnog umrežavanja, katastrofe su se događale unutar realnosti. U jednom momentu, predviđao je Virilo, usled rascepa između vizuelne prezentacije i sveta, imaćemo posla sa katastrofom realnosti same. Ta katastrofa se pre neki dan dogodila u Misrati, u blizini kanalizacionog otvora, što je u simboličnom smislu takođe veoma znakovito. Bilo je, naravno, naivno očekivati da će pukovnik, kada jednom bude uhvaćen, dobiti pošteno suđenje. Štaviše, sve da je za to i postojala volja, Gadafijev linč nije bilo moguće sprečiti. Isuviše dugo je pukovnik sejao strah, da bi mogao očekivati išta drugo do krajnje žalostan kraj. Ma koliko sakaćenje, ponižavanje i lagano ubijanje pukovnika Gadafija bilo odvratno, takve stvari su se već događale. Pogotovo na Bliskom istoku. Ono, međutim, što se do sada nije događalo, bar ne ovako eksplicitno, bio je direktan prenos torture i egzekucije koji je stotine miliona ljudi pretvorilo u dobrovoljne saučesnike divljaštva, u krvožednu rulju iz doba rimske dekadencije. Uopšte ne mogu da zamislim demokratiju i pravnu državu koja bi posle svega što se dogodilo mogla da se konstituiše u Libiji. Izglednije je očekivati eskalaciju sumanutog nasilja, beskrajne plemenske ratove, oživljavanje starih plemenskih mržnji i još koješta što je pukovnik držao pod kakvom-takvom kontrolom. Vizuelni mediji su, iako naoko očigledni i prozirni, u stvari veoma misteriozna i neprozirna stvar. Osim jednog, u umreženim medijima gotovo da nema nikakvog pravila niti ikakvog kontinuiteta. Danas te televizije prikažu kao ekselenciju, šefa ugledne države, sutra se nađeš u nekoj rupčagi iz koje te izvode na streljanje. Pa da vidimo mi koje je to jedino pravilo važeće u medijima? To je, nazovimo ga tako, pravilo nezasitosti. Prizor koji je danas šokantan, sutra je takoreći banalan, njegovo ponavljanje izaziva dosadu i pad gledanosti i cenjeni publikum traži nešto žešće. Tako je to odvajkada. Neobični i strašni događaji koji se ponavljaju ubrzo postaju sasvim obični a publika se na njih još brže navikava. Otuda jeziva smrt Brata Vođe ima upadljivo mnogo dodirnih tačaka sa rijaliti programima, poput „Velikog brata“. I u Misrati i u „kućama Velikog brata“ imamo na delu direktan prenos sunovrata ljudskosti i propasti sveta, bar propasti sveta onakvog kakvog poznajemo mi, rođeni polovinom prošlog veka. Od pre neki dan, medijski umrežena slika sveta preuzela je kontrolu nad stvarnim svetom, to jest nad njegovim ostacima i nije preterano reći da će tok događaja – u čiju ćemo autentičnost imati sve manje poverenja – ubuduće određivati urednički kolegijumi globalnih televizija. U psihološkom i političkom smislu, nasilna smrt Muamera el Gadafija je označila kraj XX veka, definitivni kraj diktatorskih režima, ali i kraj demokratije. Šta će iz svega toga nastati, ako nešto uopšte nastane, u ovom momentu se ne može naslutiti. Ali za sve ima leka. Pomenuti Virilo je u istoj onoj knjizi najavio pojavu gedžeta, nalik na GPS pomoću koga se orijentišemo u prostoru; gedžeta, dakle, koji će nam pomagati da razlučimo medijsku sliku sveta od sveta samog. Ne znam da li je ta sprava već napravljena, ali bilo bi veoma dobro da jeste. Crno nam se bez nje piše. Islamistička jesen arapskog proleća Fudbal do pobune Rezultat je 1:0 u korist islamista u ovomesečnoj utakmici s pobunjenim Arapima. Islamisti su se pojavili posle prvih izbora nakon pobune u Tunisu kao najistaknutija politička snaga u zemlji predviđena da odigra ključnu ulogu u izradi novog državnog ustava. Smrću libijskog lidera Moamera Gadafija počela je mnogo ozbiljnija trka za političke položaje i islamisti, odigravši važnu ulogu u osam meseci dugoj borbi koja je i rezultirala njegovim odlaskom sa scene, sada traže svoj udeo u vlasti. Hamas, islamistička grupa koja kontroliše pojas Gaze, značajno je ojačala svoje pozicije na štetu svog glavnog rivala, Al Fataha, predvođenog predsednikom palestinske uprave Mahmutom Abasom, nakon oslobađanja izraelskog desetara Gilada Salita iz petogodišnjeg zarobljeništva kao rezultata razmene i puštanja na slobodu više od 1.000 palestinskih zatvorenika iz izraelskog zatvora. Ima izgleda da islamisti profitiraju i u Siriji, pošto je zemlja sve bliža oružanom sukobu između režima predsednika Basara al-Asada i demonstranata koji postaju sve svesniji da im okretanje drugog obraza u obračunu sa brutalnom vladom neće pomoći ni u isplati naknade za prolivenu krv na ulicama sirijskih gradova, niti u vezi sa pitanjem dobijanja podrške od strane međunarodne zajednice. Uspon islamista, kao posledica narodnih pobuna što u zamahu čiste pred sobom sve konzervativno na potezu od atlantske obale sve do Persijskog zaliva, teško da može predstavljati iznenađenje u svetu u kojem je džamija kao jedina ideološki opoziciona platforma, pored fudbalskog terena, bila ventil za oslobađanje uzdržanog besa i nezadovoljstva. Alžir, bogat gasom i naftom, verovatno sledeća arapska država koju će nemiri protresti do srži, mogla bi biti odličan lakmus test za islamiste. Sećanje na gorak građanski rat iz devedesetih, iz kojeg su islamisti, do gola porazivši vojsku, pompezno izašli kao iz radnje sa baletskim rekvizitima, do sada je gušlo entuzijazam za obnavljanjem sukoba u zemlji u kojoj tinja nezadovoljstvo i koja je već iskusila inicijalne proteste protiv vlade početkom ove godine. Demonstracije na ulicama alžirskih gradova od tada nemaju uspeha ali su vrlo žive i intenzivne na državnim stadionima gde se fudbalski navijači redovno „bave” predsednikom Abdelazizom Buteflikom, vojskom i islamistima. Međutim, za Alžir, politička geografija uličnih demonstracija se promenila. Alžir se sada nalazi između tri nacije u tranziciji: Libije, Tunisa i Maroka gde je kralj zaustavio demonstrante forsiranjem ustavne reforme. Zgađenost vladajućim vojnim nepotizmom, korupcijom i nesposobnošću da se obezbedi dovoljno posla, potpaljeni uspehom sabraće, na kraju su zaživeli i u Alžiru nadvladavajući strah od obnavljanja sukoba sa vojskom ili od neizvesnosti zbog stvarnih islamističkih ciljeva. „Naše parole sada se bave tekućim događajima, politikom i privredom. Naše teme su političari, bezbednost, teroristički napadi. Mi kritikujemo sadašnju vladu baš kao i ekstremiste Islamskog oslobodilačkog fronta (koji su zakonom zabranjeni). Takođe, mi kritikujemo visoke troškove života u Alžiru kao i privilegije državne elite, koja šalje svoju decu na studije u inostranstvo, dok mnogi mladi Alžirci nemaju zaposlenje i žive u siromaštvu”, kaže Amin T., navijač popularnog alžirskog kluba Union Sportive de la Medina d’Alger (USMA). U regionu gde dominiraju autokratski vladari i gde se sve vrti oko fudbalskog terena i profitiranja od njegove popularnosti ne bi li povratili stari sjaj, Alžir se nalazi među najuspešnijima u podsticanju fudbala kao profesionalnog sporta. Kao rezultat, zbog smanjenog angažovanja vladajućeg režima u sportu, fudbalski navijači imaju prećutni sporazum sa vlašću prema kojem mogu reći sve što im se sviđa sve dok njihovi protesti ne izlaze iz stadionskog prostora. „Ne brine vlast toliko oko parola, nego oko toga koliko nas je. Na primer, kada su izbili nemiri u predgrađu grada Alžira, Bab-el-Kaidu početkom ove godine, Fudbalska federacija Alžira je privremeno suspendovala odigravanje utakmica. Tako su postupili zato što su se zabrinuli da li bi policija bila u stanju da kontroliše 60.000 fudbalskih navijača koji izlaze sa stadiona, ako već ne može da savlada nekoliko desetina mladih ljudi na ulici. Mislim da vlast u stvari nema problema sa našim skandiranjem: ako istrošimo svoj bes na stadionu, to je onda to, jer napolju ne izazivamo nikakve probleme”, kaže Amin T. „Skandiranje navijača na stadionima se nastavlja kao odgovor na političku situaciju”, dodaje Mafud Amara, profesor sa Univerziteta u Lafborou, koji piše za julski broj univerzitetskih novina – Žurnal severnoafričkih studija. „Fudbal postaje jedno od svega nekoliko (dozvoljenih) mesta gde ljudi mogu da izbace svoje nezadovoljstvo društveno-ekonomskim i političkim prilikama.” Pitanje je da li će alžirska vlada nastaviti da toleriše proteste na stadionu, dok njihovi susedi probijaju put ka otvorenijem društvu i još koliko će demonstranti pristajati da ostanu ograničeni stadionima. Nezadovoljstvo vladom već sada se preliva sa stadiona u vidu manjih protesta na dnevnoj bazi u kojima se demonstrira zbog nedostatka vode, životnog prostora, električne energije ili traže veće plate. Četvrtina stanovništva živi ispod granice siromaštva a nezaposlenost je velika. „Zemlja samo što ne eksplodira, vlast se održava trošeći milijarde, ali dokle? Ovo je tek puko odlaganje”, rekao je Serif Arbi, prodemokratski aktivista. Predsednik Buteflika dugo već opravdava svoju represivnu vladavinu borbom protiv Al kaidinih saveznika u severozapadnoj Africi, Al kaidom u islamskom Magrebu. Ali ovaj argument postaje sve slabiji. Za islamiste, Alžir predstavlja priliku ne samo za dalje širenje krila, nego i da dodatno pokaže da je pluralizam postao sastavni deo njihove političke realnosti. Libija i Tunis: Meki šerijat na pomolu Prilikom svečanog proglašenja oslobođenja Libije Mustafa Abdul DŽalil, predsednik Prelaznog saveta, izjavio je da će se buduća država zasnivati na šerijatu i dodao da prestaje da važi zakon iz Gadafijevog vremena koji je zabranjivao poligamiju, a dozvoljavao razvod. „Kao islamska zemlja za temelj smo prihvatili šerijatsko pravo i svaki zakon koji krši šerijatski je nevažeći“, rekao je DŽalil. „To ne znači da ćemo postati teokratska država“, objasnio je zabrinutom Zapadu Guma al Gumati, portparol Prelaznog saveta u Londonu. “Libija će biti demokratska država i njeni zakoni neće ugrožavati tu demokratiju. Postoje razne demokratije bazirane na islamu čiji su zakoni u skladu sa kulturnim kontekstom zemlje. Ali za nas su na prvom mestu ljudska prava, prava žena i manjina i ona će u potpunosti biti poštovana“. Na izborima u Tunisu pobedila je šerijatu naklonjena Islamistička partija Enada (renesansa), koja je u vreme svrgnutog bivšeg tuniskog predsednika Ben Alija bila zabranjena. Ova partija zastupa umereniju formu šerijata, naročito kada je reč o pravima žena i, kako kažu njeni čelnici, „želi da spoji demokratiju sa islamom, koji je deo tuniskog nasleđa“. Glasačima su obećali stvaranje sekularne demokratije i višepartijskog sistema, a svoj uspeh objašnjavaju doslednom borbom protiv bivšeg režima. Šerijatski zakon primenjuje se u mnogim muslimanskim državama, ali uloga koju ima zavisi od interpretacije, koja se bazira na Kuranu, suni (predanja o Muhamedu), idžmi (saglasnost zajednice) i kijasu (izvlačenje analogija). Zbog tako širokih mogućnosti tumačenje šerijata se kreće od tvrdih varijanti, kakve imaju Saudijska Arabija Iran i Avganistan, do država koje su zadržale samo neke običaje, poput zabrane alkohola (Katar) ili razvoda (DŽibuti).