NATO bliži od Rusije

Kada je razmeštanje raketnog štita u Rumuniji bio gotovo završen plan, Srbija je dobila direktno upozorenje Moskve da ukoliko postane članica NATO, Rusija će to smatrati direktnom konfrontacijom. Zašto Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev upozoravaju Srbiju na ono na šta u drugoj zemlji jugoistočne Evrope ne smeju ni da pomisle? Zbog viška emocija prema viševekovnom bratstvu? Ili, sopstvenih interesa? Zašto je i dalje jedna od najvećih SAD baza na tlu Evrope na Kosovu? Pravi li Rusija, otvaranjem centra u Nišu bezbednosni prodor na tlo Evrope, prvi put posle raspada Varšavskog pakta? I, šta to stavlja Srbiju u centar svake igre supersila, bez obzira na to jesu li bivše ili sadašnje? Ili je tu samo vidi njena politička elita? Postoje li tajni strateški interesi NATO i Rusije u Srbiji? Ili je ona samo teritorija na kojoj i dalje odmeravaju snage? „Srbija nije prostor za sukobljavanje velikih sila. Nema bitke za Srbiju između NATO i Rusije“, ubeđena je Tanja Miščević, državna sekretarka Ministarstva odbrane. NATO i Rusija, podseća ona, vezuje strategijsko partnerstvo, jasno definisano u konkretnim akcijama, kao što je Avganistan. „Posmatrajući tako velike dogovore, mala Srbija nije prostor za sukobljavanje velikih igrača“, kaže Miščevićeva za NIN. To ne znači da i Rusija i NATO nemaju svoje interese na ovim prostorima. Naprotiv, NATO želi da zaokruži svoje širenje na istok. Rusi hoće da udalje NATO od svojih granica. Rusija neće NATO u svojoj blizini. I, mada Srbija nije ruski sused, ta teritorijalna udaljenost je za nuklearne sisteme beznačajna. Rusi ne žele takve sisteme na Balkanu. NJihov interes u strategijskom smislu doseže svugde gde se američki raketni sistem može postaviti. „Gotovo sve države u regionu su članice, kandidati ili su u partnerskim odnosima sa NATO, kroz program Partnerstvo za mir. NATO je zainteresovan za ovaj prostor. S druge strane, Ruska Federacija ima konkretan ekonomski interes - gasovod Južni tok i obezbeđivanje njegove trase. Uz to, ona ne samo da je velika sila čiji glas mora biti poslušan, već i potpisnik Dejtonskog sporazuma, sa elemenatima ugovorne odgovornosti za obezbeđivanje mira na ovim prostorima“, navodi Miščevićeva. Uočavajući razlike u geostrateškom položaju Srbije danas i vremena Hladnog rata i direktne konfrontacije dva bloka, i činjenice da je svet sada unipolarno-multipolarni u kojoj je snaga SAD nesumnjiva, ali jača uticaj zemalja BRIKA (Brazil, Rusija, Indija, Kina) značaj regiona kome Srbija pripada, i same Srbije, vidi kao mnogo manji. Srbija nema izvore nafte. Nema gas. A nema ni bogata nalazišta drugih rudnih bogatstava. Nema ništa posebno što bi joj u godinama daleko od direktne konfrontacije supersila donelo veliku ulogu od strateškog značaja. Borba za kontrolu nafte i gasa odvija se približno jednako daleko od Srbije kao od ma koje zemlje u regionu. Nova velika trka za energente locirana je u srednjoj Aziji. I Srbija mora biti veliki baksuz da se stavi u centar svake moguće bezbednosne krize, pa i ove srednjoazijske, čak i ako nema ništa zajedničko s njom. Ili, možda ima? „Precenili smo sebe i svoj položaj. Srbija za NATO i Rusiju nije tako značajna kao što su to Sibir, Azija i arktička prostranstva“, kaže vojni analitičar LJubodrag Stojadinović. Tokom devedesetih, u nemogućnosti Rusije da ekonomskom i vojnom snagom kontroliše događaje koji su uticali na raspad SSSR-a, a kamoli na dešavanja na Balkanu, Zapad je ostvario dominantnu poziciju u vojnom, ekonomskom i političkom smislu. Nakon dve decenije defanzive i sopstvene nemoći, Rusija sada pokušava da povrati uticaj. To, smatra Stojadinović, nije ostvarivo kroz novi sukob na Balkanu, ali jeste kroz čitav niz različitih koncesija, vezanih za gas i druge energente. „U tom smislu, Rusija može da ostvari povratak na balkanska tržišta. Ali zabluda je da bi Rusija zbog Srbije mogla da ratuje sa bilo kim, kao što je velika iluzija da je spremna u svakom trenutku da pomogne pravoslavnoj braći. Ovde je reč isključivo o interesima“, kaže Stojadinović. Defanzivni položaj Rusije učvrstio je NATO na jugoistoku, a kao simbol neodustajanja od svoje politike na Balkanu, Alijansa i SAD podigle su „Bondstil“, jednu od dve najveće vojne baze u Evropi. Smeštena kod Uroševca, projektovana i opremljena za smeštaj oko 70.000 vojnika, u nju je uloženo više stotina miliona evra. Stojadinović, međutim, kaže da je „Bondstil“ samo nekada predstavljao najveću vojnu bazu u Evropi, kao dokaz političke platforme iz 1999. godine, uz nastojanje da se na Kosovu završi posao koji je započet. Ali ta baza sada se, kako tvrdi, polako gasi i nestaje. „SAD su podizanjem te baze pokušali simbolički da utvrde svoju poziciju na Balkanu i stave na znanje da ostaju kao velika sila i da nema odstupanja od platforme koja je dovela do nezavisnosti Kosova“, ističe Stojadinović. Izgradnja srpsko-ruskog centra za vanredne situacije u Nišu, smatra sagovornik NIN-a, nije zakasnela reakcija Beograda i Moskve na „Bondstil“. I, mada upravo na to upozorava nezvanični Vašington, Stojadinović sumnja da iza tog projekta stoji namera Rusije da razvije špijunski centar iz kog bi mogla da: kontroliše postavljanje američkog raketnog štita u Rumuniji, zaustavi širenje NATO na Balkanu, zaštiti investicije gasovoda Južni tok. S obzirom na vojnu i ekonomsku nemoć Rusije, odbacuje ideju o nekom krupnijem vojnom involviranju te zemlje na tlo Evrope. Formiranje ovog centra za njega nije ni pretnja vezana za dešavanja na Kosovu, jer Moskvu smatra i dalje spremnom isključivo na verbalnu pomoć, od koje Srbija nema faktičke političke koristi. Da je to istina, potvrdio je nedavno Dmitrij Rogozin, ambasador Rusije pri NATO u Briselu, iznevši najmanje dve neprijatne stvari. Prva: Srbija ne može u NATO, a da ne prizna nezavisnost Kosova. Druga: Rusija negativno reaguje na projekte ulaženja u Alijansu. I priznao je konačno: „Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti pokrajine, Nacionalni savet Kosova zamolio je Rusiju da vrati vojni kontingent radi zaštite srpskog stanovništva. Ali, sama takva molba nije dovoljna da bi se bilo šta uradilo oko toga. Misiju na Kosovu realizuju snage Kfora pod komandom NATO. Sprovoditi na Kosovu paralelnu mirovnu misiju, suparničiti se sa NATO, to su za Rusiju nepotrebni rizici“. Uzimajući u obzir naročito poslednju rečenicu, nameće se pitanje, konfrontira li to Rusija Srbiju sa NATO, koristeći Kosovo samo kao izgovor za ostvarenje svojih pozicija na teritoriji postsovjetskih država. Analitičar Instituta za međunarodnu politiku Dragan Petrović to negira. Pri tom se poziva na vekovno bratstvo sa Rusijom i čvrste ekonomske veze te države sa zemljama „stare Evrope“ - Nemačkom i Francuskom. Zainteresovane za energente, rude metala i nemetale, ruskog porekla, Berlin i Pariz nisu zainteresovani za zatezanje situacije sa Rusijom. „One žele autonomiju u odnosu na Ameriku i Englesku. I ta autonomija podrazumeva takođe nezategnute odnose sa Srbijom. U kojoj meri će to biti postignuto, zavisi od pojedinaca koji vode tu zemlju. Tako je Merkelova učinila dva koraka bliže ka SAD u odnosu na Šredera. A Rusija želi Srbiju u evroazijskom modelu bezbednosti, dok SAD pokušava da blokira zajednički interes stare Evrope i Rusije, instaliranjem raketnog štita“, tumači Petrović. Instaliranje nuklearnih glava, spremnih da gađaju Moskvu ili Teheran, svejedno, staviće, ubeđen je Petrović, Srbiju pred zid. “SAD, odnosno NATO, opkoljava Rusiju. A nas smatraju nepopravljivim proruskim elementom i žele da nas rasparčaju“. Razmatranje ulaska Srbije u NATO za njega bi bilo čak i moguće uz kontraustupke NATO. „Zvuči logično opravdanje da Srbija uđe u NATO ako bi tim činom Kosovo bilo sačuvano. Ali, nema dokaza da bi to bilo tako“, smatra sagovornik NIN-a. Sa druge strane, Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, postavljanje raketnog štita u Rumuniji ne vidi kao bilo kakvu pretnju Srbiji. „EU preti opasnost u budućnosti od prelivanja sukoba i izvoza terorizma, talasa nekontrolisane imigracije iz trusnih područja Kavkaza, centralne Azije, daleke Azije i Bliskog istoka. Istovremeno, upravo odatle stižu energenti koji smanjuju zavisnost od Rusije, pa je štit i zato bitan, jer novi strateški koncept NATO jasno predviđa i zaštitu energetskih koridora. Rumunija je svoj geostrateški položaj ojačala i činjenicom da je među saveznicima pored Bugarske najbliža i EU i NATO zemlja Avganistanu i Iraku. Amerikanci već godinama zatvaraju baze po Nemačkoj, a otvaraju po Rumuniji. Ako nastavi da se približava EU, a ostane vojno neutralna i da sarađuje sa NATO Srbija može samo da ima koristi od štita u Rumuniji. No, ako ima nameru da jača vojne i bezbednosne veze sa Rusijom, onda štit predstavlja otežavajuću okolnost toj nameri“, ubeđena je ona. Ukoliko Rusija hoće iza zavesa humanitarnog centra za vanredne situacije da pozicionira još jednu tačku provokacije u dubini EU, da li samo da brani južni tok, taj jedan krak, ili da zađe štitu iza leđa i ako taj centar evolvira u bilo šta od toga, za nju, Srbija de fakto, odustaje od svoje vojne neutralnosti. A ako Srbija odluči da omogući Rusiji vojno delovanje iz Srbije, onda to smatra izvorom nestabilnosti, jer je Srbija ipak okružena članicama EU i NATO. Interesi u Srbiji NATO • logistika • blizina Avganistana, Iraka, Bliskog istoka, energetskih koridora, severnoj Africi • stabilnost EU Rusija • udaljavanje NATO od svojih granica • kontrola teritorije kroz koje idu energetski koridori, jer time kontroliše energetsku zavisnost EU • dokaz da ima zemalja koje hoće blisku saradnju ili čak i jače povezivanje, a da to nije uslovljeno gasom