Uglavnom hleb

Jedan di-džej je otvorio pekaru. Prodaje se samo hleb. U ovoj rečenici ne bi trebalo da se nalazi ništa smešno, a ni sablažnjivo. Ipak, svi kojima sam rekla prvo su me pitali da li izmišljam, a onda pukli od smeha. Možda je sve to zato što nije u pitanju neki di-džej šalabajzer u pokušaju, nego jedan od naših najdugovečnijih i najrespektabilnijih di-džejeva. Takoreći graditelj ukusa generacija i generacija klinaca koji su voleli dobru muziku ili barem pokušavali da budu kul. Možda bi bilo malo manje čudno da su njegova di-džej karijera i karijera muzičkog urednika manje dinamične. Ali, nisu. Radi čovek dva posla i sada ima i treći. Ajde, dobro, imenovaću ga – Vlada Janjić. Odvela sam drugaricu u ovaj butik hleba, naravno u subotu u rano posle podne. Ulazimo krmeljive, jedva probuđene posle prethodnonoćnog lumpovanja, slikamo ga, snimamo i smejemo se. „NJima je smešno, one misle da sam ja budala. Janjić prodaje hleb“, govori Vlada nekim slučajnim mušterijama. Ispred njega neki stari gramofon, piče Eagles, di-džej / prodavac hleba peva. Probali smo tri sorte, uz mast i alevu papriku, pa posle i sa džemom. Svaki hleb je jednostavan, ukusan, kao baka kad napravi. Ako vam je baka ikada mesila hleb, to jest. I tako sa nama di-džej / prodavac hleba priča i kaže da se prvi put bavi nečim što je za sve ljude, od bebe do babe. I kaže da te bake i deke skupljaju dinarčiće da kupe ovaj njegov hleb. Koji je, da znate, skuplji od onog Miškovićevog, ali neuporedivo bolji. I kaže da je shvatio da ti ne treba nikakva reklama ako uspeš da umesiš dobar hleb. Klijentela ga nađe sama, brzo se dobar glas širi. Iste večeri izašla sam u dve-tri diskoteke i vratila se polugluva razmišljajući hoće li doći dan kada će ugostitelji i menadžeri barova/kafića/diskoteka da prihvate tu tako jednostavnu istinu da kad je čist zvuk u klubu nije potrebno ništa drugo. Kao što je proizvod ove pekare taj jednostavan i dobar hleb, tako proizvod večernjeg izlaska i provoda treba da bude najmanje osećaj topline. I to je univerzalno za sve ljude i svakojaku muziku, je l’ tako? Tako je. Ovaj osećaj se stvara tako što se dobri zvučnici stave u crnu kutiju od prostorije i najveći honorar te večeri uzme di-džej, bend ili već kreator zvučne slike. Ne ulaže se 100.000 evra u enterijer i ne bacaju se milioni na kriminalno obezbeđenje, ne unajmljuje se atraktiva PR-essa. Taj osećaj prijatnosti i topline vraća nas u majčinu utrobu. Onako banalno psihoanalitički posmatrano. Čuveni berlinski klabing zasniva se isključivo na ovom principu. I klubovi ne propadaju, muzičari ne propadaju, publika se vraća tamo gde im je fino i svi su srećni. Nema velike misterije, teške nauke, sve je krajnje jednostavno. Kao recept za hleb.