Pljačka sa pokrićem

Koji su to interesi i koje su to interesne grupe koje onemogućavaju institucije da funkcionišu u punom kapacitetu omogućavajući tako latentnu pljačku države i visoku korupciju? Koje su to okolnosti koje omogućavaju strukturama moći da održavaju kontrolne mehanizme državnog aparata u niskom startu tako da pljačka može i dalje neometano da traje? „Znam da su oni o ovome sanjali 90-ih. A, možda nisu ni sanjali da će im to uspeti“. Kada ovo kaže, Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije misli na to da je Srbija jedina zemlja u Evropi, pored Vatikana, koja nema državnu reviziju sposobnu da kontroliše kompletan budžet, ali i na to da izvršnu vlast ovde niko ne kontroliše gotovo ni u čemu, a najmanje u tome kako troši novac poreskih obveznika. U uslovima kada se budžet ne kontroliše ostaje tajna koliko Vlada, na primer, daje Draganu Markoviću Palmi, lideru Jedinstvene Srbije za ma kakve njegove potrebe. Ili, ko dobija subvencije za zapošljavanje, a reč je o ogromnom novcu koji se transferisao bez kriterijuma i procedure. „Na osnovu čega je Mlađan Dinkić i u kom postupku odlučio da, na primer, Gorenju da subvencije za zapošljavanje za proizvodnju bojlera kada već ima odličnih proizvođača bojlera u Srbiji“, pita se Baraćeva. Odgovor na ovo pitanje, kao i na mnoga druga zvanično postavljena Vladi Srbije nisu do danas stigla. Savet za borbu protiv korupcije pre više meseci zatražio je od Vlade Srbije i zaključke kojima je prenosila imovinu NIS-a na Ruse, s obzirom na to da, kako je to objašnjavao Petar Škundrić, ministar energetike, imovina NIS-a nije bila popisana pre prodaje. “Prodato je 51 odsto akcija, a da u javnosti nije bilo pouzdanih podataka iz čega se sve te akcije sastoje i na šta se odnose. Savet je tako otkrio da je Vlada pojedinačnim zaključcima prenosila svu imovinu na rusku firmu. Šta je sa domaćim rezervama gasa i nafte, kako se one koriste? Traženo je od Vlade da dostavi Savetu dokumenta koja će da odgovore na to pitanje, zbog sumnje da je to urađeno nezakonito, i dato Rusima, iako to može samo da se da pod koncesiju ali ne i da se proda. Te zaključke do danas Vlada Srbije nije dostavila Savetu, kao niti jednom drugom kontrolnom telu“, kaže Verica Barać. Šta sve vlasti kriju, dok zvanično na svakom mestu zagovaraju borbu protiv korupcije, čiji osnovni postulat je transparentnost? Oni kriju sve što je u njihovoj moći. A mogu mnogo. Kriju većinu podataka o velikim državnim poslovima. Tako su nedavno Savetu prosledili zatamnjen gotovo čitav ugovor s “Fijatom“, kriju sve o državnom novcu i načinu na koji se troši budžet, kriju ugovore koje sklapa Vlada, spisak imovine NIS-a. Bora... Da se vlast samo formalno zalaže za borbu protiv korupcije, govori permanentno ignorišući odnos prema kontrolnim telima zaduženim za suzbijanje korupcije. Niti jedna od institucija ne radi punim kadrovskim kapacitetom, jer Vlada ne obezbeđuje finansijske uslove za to, niti delegira ljude. Tako da državni revizor, Savet za borbu protiv korupcije, Agencija za borbu protiv korupcije, poverenik za informacije od javnog značaja, ombudsman nemaju čak ni stolice, nemaju kadrove, a limiti za plate u tim institucijama su niski. Osim toga, ove godine skresan im je budžet, na već tako niska i ograničena sredstva. Pa, koji su to onda interesi i koje su to interesne grupe koje onemogućavaju institucije da u potpunosti funkcionišu? I, da li to što Srbija još nema srpskog Sanadera znači da su svi na visokim pozicijama čisti? Ne. To je dokaz da kontrolne institucije još uvek ne mogu da dohvate vrhove vlasti i da izvršna vlast faktički drži pod kontrolom tela koja mogu da vode tu borbu, ili onemogućava one koji su spremni da procesuiraju svakoga ma o kome da je reč i sa kog god nivoa vlasti da stiže. „Da nije tako, kod nas bi bila gužva za srpskog Sanadera“, ocenjuje Baraćeva. I to, veruje, ne bi mogao da bude jedan Sanader, jer su od 2001. godine do danas svi veliki državni poslovi: koncesije, prodaja NIS-a, Nacionalna štedionica, šverc šećera, izgradnja infrastruktre, most u Beškoj, svi veliki državni poslovi - sumnjivi. Da imamo telo kao što ga ima Hrvatska, morale bi biti proverene sve velike privatizacije, svi poslovi koji su obavljeni između tajkuna i izvršne vlasti: Luka Beograd, prodaja C marketa, Knjaza Miloša, sva učešća u privatizaciji. Šta je suština sistemske korupcije u Srbiji? Sprega tajkuna, političkih stranaka, tajnih službi i delova kriminala. I u svakoj velikoj aferi, kada bi se ona rasplela do kraja, našla bi se potvrda ove sprege. Ali, naravno, zbog toga, kod nas i nisu stvorene dovoljno jake institucije koje tu spregu mogu da raskinu. Nijedan najavljeni obračun države sa aferama se ne završava. Istrage po pravilu traju šest, sedam godina, suđenja se rastežu, obesmišljavajući svaku ideju o pravdi. Poslednji primer je slučaj sa Marijom Rašetom Vukosavljević, optuženom za zloupotrebu službenog položaja pri opremanju VIP salona na Aerodromu Nikola Tesla. Najave velikih obračuna sa korupcijom završavaju tako što budu procesuirani samo oni na nižim stepnicama. To dokumentuju primeri drumske mafije, prosvetne mafije, nabavke lokomotiva za Železnice Srbije, Kolubara... Nikada u Srbiji nije odgovarao niko ko je moćan u bilo kojoj sferi. Niti jedan šef političke partije, niti jedan tajkun, čak ni iz Miloševićevog vremena, a najmanje oni posle, iako je sasvim jasno da velike poslove nije bilo moguće završiti bez učešća najviših funkcionera vlasti. Znalo se da za drumsku mafiju nisu mogli biti odgovorni samo neposredni izvršioci jer su se tu okretale ogromne sume novca i bio je uključen ogroman broj ljudi. Nije moguće, takođe, da u slučaju Nibens grupe, jedini bude odgovoran Milo Đurašković, nakon što je postalo jasno da je reč o čitavom lancu ljudi koji su zajedno poslovali. Kako je pravosuđe moglo da ostane imuno na činjenicu da je Đuraškoviću upravo Agencija za privatizaciju omogućila kupovinu brojnih preduzeća od te iste Agencije a da ih je on ustupao drugim firmama i sve to, ponovo, uz saglasnost Agencije. Ko je iz Agencije omogućio Đuraškoviću odlične ugovore sa državom? Ko mu je omogućio posao sa Preduzećem za puteve na osnovu kojih je dobijao kredite? To on nije mogao da radi sam. To je potpuno jasno svima ali ne i Tužilaštvu. U poslu oko nabavke vakcina, teško da se nešto moglo dogovoriti do kraja bez saglasnosti ministra zdravlja Tomice Milosavljevića. Ali on nije na spisku onih čije se delovanje preispituje. To su samo sitni primeri da u svakom poslu gde je država oštećena za velike iznose novca, uvek je odgovoran neko drugi. Takvi poslovi završavaju se ili bez sudskih postupaka, ili bez sudskih epiloga koji nestaju u beskonačno dugim procesima koji na kraju zastarevaju. Zašto nema epiloga? Zašto nema srpskog Sanadera? Zato, očigledno, jer su u toj igri i vlast, i stranke i tajkuni. U takvim okolnostima teško je očekivati postojanje političke volje za obračun sa korupcijom. Šta znači politička volja može se videti samo ako malo glavu okrenemo prema susedstvu. Hrvatska. Ona je dokaz da ukoliko stvarno postoji politička volja, moguće je istražiti i procesuirati čak i bivšeg premijera, partijske fondove kao što je HDZ–ov. Ti procesi zapadnog suseda dokaz su ozbiljne političke volje, efikasnih zakona, i nezavisnih institucija, koje istragu vode po profesionalnim načelima, bez obzira na to o kome se radi. Motiv vlasti i tajkuna u Srbiji suprotan je tome. Oni imaju zajednički interes - sačuvati pozicije i, da se ništa ne otkrije što žele da sakriju. „Sećate se kosmodiska?“, pita Zoran Stojiljković, član Agencije za borbu protiv korupcije. Šta kosmodisk ima sa korupcijom? Reklamirajući taj proizvod gospođa Polovina besomučno je ponavljala slogan: „Izgleda šašavo, ali deluje“. Opisujući spremnost i akcije vlasti u borbi protiv korupcije, naročito visoke korupcije sa ulozima krupnih igrača, Stojiljković kaže: „Mislim da se ove vlasti trude da ta borba protiv korupcije izgleda šašavo, a da ne deluje“. Shvatajući borbu protiv korupcije na sebi svojstven način, srpske vlasti postavile su jedinstvena pravila. Diktiraju se usvajanja mnogobrojnih zakona. Vrlo brzo nakon toga sledi njihovo poništavanje, izmene i obesmišljavanje kroz proceduru usvajanja. Amandmani su lek za svaki opasan zakon. Ta igra podrazumeva ponekad i frontalni napad. Naročito kada se neki zakon pokaže uspešnim, e baš taj je meta. I oni igrajući se dalje, traže brz način da ga redefinišu. Ako se uspostavi da neka od državnih tela daju konkretne rezultate u borbi protiv korupcije, što rezultuje sve manjim obimom poslova koji se može završiti dogovorom u četiri oka, kao što to onemogućava Uprava za javne nabavke, igrica se ubrzava i traži se način kako što pre tu instituciju neutralisati. Uprava za javne nabavke pokazala se kao smetnja sprezi političkih struktura i moćnih biznismena zbog kontrole javnih nabavki i dogovornoj kupovini. „Kako sad to rešiti“, zapitali su se neki od internih igrača visoke korupcije, držeći se za glavu. „Pa... lako... centralizovaćemo javne nabavke, a ovu upravu poništiti, to je bar lako, i tu izmenu strpaćemo u nacrt novog zakona“. Tako to funkcioniše.