Evropa pred novom recesijom

Berze širom sveta su još jednim padom vrednosti akcija dočekale vest da lideri najmoćnijih svetskih ekonomija nisu dogovorili ništa efikasno na prošlonedeljnom samitu G20 u Kanu. Naprotiv, kriza u evrozoni sa Grčke produbljuje se i na Italiju u koju su sve više uprte oči ostatka evropske monetarne unije. Kamate na italijanske obveznice su na maksimumu od uvođenja evra i izjednačile su se sa grčkim, uprkos tome što će se analitičari tržišta kapitala složiti da Italija još uvek nije isto što i Grčka. Razloge takvom nepoverenju tržišta u rešenje italijanske, ali i evropske dužničke krize, trebalo bi tražiti i u traljavim i verbalnim zaključcima sa prošlonedeljnog skupa lidera najmoćnijih zemalja sveta, ali i u medijskim nagoveštajima o ostavci kontroverznog italijanskog premijera Silvija Berluskonija. Berluskoni, koji je, ako je verovati tabloidima, platio najveći hotelski račun u Kanu među svim učesnicima skupa 20 najbogatijih i koji u jeku krize kupuje 19 „maseratija“, demantovao je da podnosi ostavku, ali tek nakon što su osetljive berze reagovale na loše vesti koje stižu i iz Rima i iz Kana. Iako je italijanski parlament izglasao Zakon o izvršenju budžeta za 2010, vlada Italije nema apsolutnu većinu, što znači da bi uskoro mogla da padne. Za neuspeh Samita u Kanu, reći će neki, „kriv“ je sada već bivši premijer Grčke Jorgos Papandreu, zbog iznenadne najave da će Grci na referendumu odlučivati žele li evropsku pomoć, pa se Samit pretvorio u pritiskanje Papandreua da od toga odustane. Većina ipak smatra da je Samit pokazao nemoć najmoćnijih članica EU da same reše problem, kao i da Evropa ne može očekivati pomoć novih ekonomskih sila, poput Kine, Rusije, Brazila ili Indije. Ako te pomoći i bude, ona sigurno neće biti besplatna. Analitičari su skloni oceni da će Evropa podršku zemalja BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) morati da plati odricanjem dela upravljačkih prava u međunarodnim finansijskim institucijama. Da je tako nešto realno nagovestili su i ruski premijer Dmitrij Medvedev i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Prvi je u razgovoru sa novom šeficom MMF-a Kristin Lagard poručio da je Rusija spremna da Evropi pomogne sa 10 milijardi dolara, ali da zauzvrat traži značajniju ulogu u MMF-u, dok je Lavrov ranije naglasio da su zemlje BRIKS-a rezervisale hiljade milijardi dolara za članice evrozone, ali da će tu pomoć morati da plate. Uticajni svetski mediji prošlonedeljni samit G20 ocenili su kao fijasko i potpuni neuspeh, te najsumorniji globalni skup još od 1999. godine, kada su se lideri vodećih zemalja sreli u Sijetlu zbog razgovora o svetskoj trgovini. Umesto da u Kan, kao što su obećali, dođu sa jasnim rešenjem za krizu u evrozoni, lideri najrazvijenijih zemalja pojavili su se bez ikakvog rešenja, ocenjuju briselski analitičari. Dogovoreno proširenje uloge Međunarodnog monetarnog fonda, koji bi trebalo brže i efikasnije da reaguje u gašenju evro-požara, zapravo i nije dogovoreno, ako se izuzme verbalno zauzimanje svih za rešavanje naraslih ekonomskih problema. Da u brzo i efikasno rešenje više niko ne veruje potvrđuje i najnovija ocena Organizacije za evropsku saradnju i razvoj (OECD) koja je korigovala prethodnu procenu stope ekonomskog rasta evrozone za narednu godinu sa dva na samo 0,3 odsto. Septembarski pad industrijske proizvodnje u Nemačkoj, najveći od januara 2009. godine, jasan je signal da je novi talas recesije u Evropi neminovan, čak i ako ne dođe do produbljivanja dužničke krize. Sa druge strane, odustajanje Grčke od referenduma i stvaranje vlade nacionalnog jedinstva koja bi trebalo hitno da sprovede evropski plan štednje u toj zemlji, i dalje ne znači da će prezadužene članice EU izbeći bankrot, smatraju svetski ekonomisti. Ni raspad evrozone, a time i Evropske unije, više nije isljučen. Udeo duga u BDP-u (u %)* 2007. 2008. 2009. 2010. EU 27 59,0 62,5 74,7 80,2 Evrozona 66,3 70,1 79,8 85,4 Grčka 107,4 113,0 129,3 144,9 Italija 103,1 105,8 115,5 118,4 Belgija 84,1 89,3 95,9 96,2 Irska 24,9 44,3 65,2 94,9 Nemačka 65,2 66,7 74,4 83,2 Francuska 64,2 68,2 79,0 82,3 Mađarska 67,0 72,9 79,7 81,3 Slovenija 23,1 21,9 35,3 38,8 Rumunija 12,8 13,4 23,6 31,0 Luksemburg 6,7 13,7 14,8 19,1 Bugarska 17,2 13,7 14,6 16,3 Estonija 3,7 4,5 7,2 6,7 * Kriterijumi iz Mastrihta ograničavaju udeo duga u BDP-u na 60 odsto Izvor: Eurostat Grčka (još) neće bankrotirati Vlada blefera Najava raspisivanja referenduma. „Zemljotres“ na berzama. Pad vlade sve je izvesniji. Predsednik konzervativne Nove demokratije Andonis Samaras pakuje kofere za useljenje u dom premijera. Jorgos Papandreu odustaje od referenduma. Poslanici socijalističkog PASOK-a se vraćaju na svoje stolice, namigujući premijeru. Papandreu dobija glas poverenja u parlamentu. I samo tri dana nakon toga, isti taj premijer gubi ovu titulu. Epilog? Privremena vlada minornog uticaja na rešenje grčkog problema. Papandreu će ovih dana morati da isparkira svoj bicikl iz doma premijera i okonča svoju političku karijeru otprilike onako kako ju je i započeo - nespretnim, neuspelim blefom i donošenjem nepromišljenih političkih odluka. U noći nedelja na ponedeljak, dvojica drugova iz gimnazijskih dana (Papandreu i Samaras), pod prismotrom starijeg i iskusnijeg (predsednika države) Karolosa Papuljasa, uz biskvite i kafu doneli su odluku o formiranju vlade nacionalnog jedinstva. Iako još nije zvanično objavljeno ime novog premijera, očekuje se da će na mesto Papandreua sesti nekadašnji potpredsednik Evropske centralne banke, Lukas Papadimos. Stolicu, međutim, neće stići da zagreje, s obzirom na to da su prevremeni parlamentarni izbori u februaru sve izvesniji. Kao osnovni cilj ove vlade postavlja se sprovođenje odluke od 26. oktobra o novim ekonomskim merama, nakon čega će biti raspisani izbori. Zato je i bilo neophodno izvršiti pritisak na najjaču opozicionu stranku i njenog predsednika Samarasa da prihvati ulazak u ovu prelaznu vladu, kako bi se stekao uslov Evropske unije da nove mere budu izglasane sa minimum 180 glasova, ne bi li njihovo sprovođenje bilo sigurno (PASOK trenutno ima 153 poslanika, cifra koja je u stalnom slobodnom padu). A šta će se sa novom, „ujedinjenom“ vladom promeniti? Suštinski verovatno ništa. Još uvek ministar ekonomije, Evangelos Venizelos je u Skupštini naveo da će osnovni ciljevi „nove“ vlade nacionalnog jedinstva biti: potvrda pouzdanosti zemlje, isplata šeste rate duga, pregovori o novom programu zajma Grčkoj, isplata novca za podršku bankama, garancija održanja fondova osiguranja, podnošenje budžeta na glasanje i garancija isplate prihoda. Biće to još jedna vlada koja će potpisivati, overavati i klimati glavom u znak odobrenja. Privremena i bez podrške glasača, što praktično znači da i nema legitimitet za donošenje važnih, dugoročnih odluka. Bez reformi, bez pragmatičnih ideja za istinski spas Grka. I kakva je to uopšte vlada nacionalnog jedinstva, koju sadrže PASOK i Nova demokratija? Gotovo je komično očekivati od dve stranke, koje su, svaka u svom mandatu, dovele zemlju do situacije u kojoj se nalazi, da sada zajedno nađu rešenje. Ništa se novo neće dogoditi, samo reciklaža starog, sigurnog recepta za održanje dveju „porodica“ na vlasti. Papandreu želi da ne bude premijer u trenutku kada će na ovu titulu biti zalepljena reč bankrot. Samaras teži ka tome da na vlast stupi kao spasilac. Svaki političar koji iole drži do svog statusa u grčkom društvu, odbiće da učestvuje u ovoj farsi. Država (narod) je dužnik, a na njenom čelu će izgleda privremeno biti bankar... A ukoliko budu raspisani izbori u februaru, najverovatnije će na mesto „spasitelja naroda“ zaista doći Samaras, nekadašnji drug iz benda koji je Papandreu imao u studentskim danima, političar koji je u prošlosti rasturao vlade i donosio pogrešne odluke i čovek kojem je – kako mi je jedan taksista „ekspert“ pre neki dan objasnio - jedina dobra stvar koju je uradio to što je uspeo da šarmira jednu od najpoznatijih grčkih pevačica. Možda je jedan pozitivan momenat u čitavom ovom haosu, koji je Jorgos Papandreu stvorio, kako u zemlji, tako i širom planete, od trenutka kad je izblefirao (?) raspisivanje referenduma za ostajanje Grčke u evrozoni, to da je na ovaj način skinuo maske svim svojim političkim sapatnicima i suparnicima. Isti oni poslanici vladajuće stranke koji su premijera – nakon najave referenduma – „sahranjivali“ i proglašavali svoju stolicu u parlamentu „nezavisnom“, već u sledećem trenutku su ustajali sa istih, egzaltirano aplaudirajući rezultatu izglasavanja poverenja premijeru. Samaras, koji se mesecima busao svojim demokratskim idealima, protiveći se „antinarodnim“ odlukama vlade PASOK-a, na kraju je prihvatio da bude deo te vlade, koja će potpisati i najnovije oštre mere za isplatu duga. U jednom od mnogobrojnih obraćanja naciji ovih dana, Papandreu je akcentovao svoj odgovoran stav i svoje moderne ideje - kao što je npr. inicijativa o legalizaciji marihuane - dajući svima do znanja da nije premijerska stolica ono što ga interesuje, već opstanak Grčke u zoni evra. „Bitno je dokazati evropskim kolegama da možemo da se nosimo sa našim obavezama“. Obavezama prema kome? Prema grčkom narodu?...