Veliko čišćenje

U ovaj petak pred sudom bi trebalo da se pojavi Mate Granić, dugogodišnji ministar spoljnih poslova u vreme dok je predsednik Republike Hrvatske bio Franjo Tuđman. Svedočiće u procesu Ivi Sanaderu, tadašnjem njegovom zameniku, optuženom da je 1995. godine, kod dogovaranja uslova kredita Hipo banke za kupovinu zgrada hrvatskih ambasada, navodno tražio skoro 500.000 evra provizije. Sanaderova odbrana krivicu za ratno profiterstvo nastojaće prebaciti na Granića. Sanaderu, koji je u međuvremenu postao predsednik HDZ-a i dva puta pobedio na izborima, sudi se i zbog toga što se već kao premijer, na sastancima sa Žoltom Hernadijem, predsednikom uprave Mola, dogovarao da iskoristi svoj uticaj kako bi mađarska naftna kompanija dobila upravljačka prava nad Inom, iako joj ona, i s obzirom na broj akcija u hrvatskom naftašu, nisu pripadala. Cena? Prava sitnica: deset miliona evra. Sanader je od svoga prijatelja Roberta Ježića tražio da primopredaju tih para organizuje fiktivnim ugovorima. Pet miliona evra prošlo je preko računa kompanije u Ježićevom suvlasništvu, a ostatak nije isplaćen jer je industrijalac i vlasnik riječkog dnevnika Novi list prekinuo posrednički posao nakon što je, u julu 2009. godine, Sanader dao ostavku na premijersko mesto. Tada se Ježić usudio Sanaderu reći da traženo neće obaviti. Sanader, koji je navodno primio mito, našao se na optuženičkoj klupi, a Mađari, pravdajući se nacionalnim interesima, nisu dozvolili ni da Hernadi bude saslušan. Već iz prošlogodišnjeg nastupa pred saborskom komisijom videlo se da će se Sanader braniti time da je izmena ugovora s Molom bila kolektivna odluka Vlade, odnosno vrha HDZ-a. Sanader će, dakle, prebacivati odgovornost na ostale članove Vlade. Među njima je Damir Polančec, potpredsednik Vlade, koji je iza rešetaka još od prošle godine, ali nije Jadranka Kosor, aktuelna premijerka koja je bila Sanaderova potpredsednica. I koja ništa ne zna. Prava Alisa u zemlji HDZ-ovih čudesa. Čija je kampanja 2005. za predsednicu Hrvatske, prema svemu sudeći, bila finansirana i novcem iz HDZ-ovih crnih fondova. Čak i da je ta kampanja bila čista, vladajuća je stranka pod istragom. Pojednostavljeno, Sanader je preko Fimi-medije kanalisao izvlačenje novca iz državnih i drugih preduzeća, koji se u torbama nosio u centralu HDZ-a. Imovina HDZ-a sada je blokirana, pa je HDZ prinuđen tražiti kredite za kampanju za izbore koji se održavaju 4. decembra. Procesi Sanaderu, koji će biti objedinjeni, ne mogu se odvajati od otvaranja procesa HDZ-u zbog crnih fondova, ističe Anđelko Milardović, voditelj zagrebačkog Centra za politološka istraživanja. Profesor za NIN kaže da bi se takvi procesi teško otvorili da nije bilo zahteva sa Zapada, konkretno u vezi sa poglavljem 23. pregovora sa EU (pravosuđe i ljudska prava), a HDZ je „upao u svojevrsnu zamku jer su policija, USKOK (Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminala), tužilaštvo i sudovi ozbiljno shvatili svoju priliku“. Naročito se „uozbiljio“ glavni državni tužilac Mladen Bajić. On je već devet godina na tom mestu i sve donedavno ga je opozicija - koja ga je postavila dok je bila u poziciji - kritikovala zbog nečinjenja. No, u posljednje vreme, što su se izbori više približavali, zatvor Remetinec postajao je pretesan. Filozof i politički analitičar Žarko Puhovski smatra da će se uverljivost Kukuriku koalicije videti i po tome hoće li i dalje tražiti Bajićevu smenu. Esdepeovci su zapravo dosad živeli od Bajića, a kad dođu na vlast videće se da li su baš takvi borci protiv korupcije. Bajić je otvarao afere protiv HDZ-a, ali ga ta partija nije smenila, odnosno, „kad za koji mesec DORH (Državno odvjetništvo Republike Hrvatske) otvori i istragu protiv nekog esdepeovca, videćemo hoće li se s time znati nositi kao J. Kosor“, upozorava Puhovski. Da će SDP i partneri uverljivo doći na vlast pokazuju i dva velika istraživanja po različitim metodologijama (GfK i Ipsos puls na uzorcima od po 4.000 ispitanika) po kojima bi HDZ mogao dobiti od 35 do 41 mesta, a SDP i partneri od 78 do 90 mandata. U Saboru je 151 poslaničko mesto. Kako se u Hrvatskoj pravosuđe raspištoljilo vidi se i po tome što su obrađena i dva ministra unutrašnjih poslova. Berislav Rončević je nepravosnažno osuđen na četiri godine zbog afere „Kamioni“, još dok je bio ministar odbrane, a Ivica Kirin je pod istragom u slučaju „Fimi medija“. Prošle je nedelje bio uhapšen i treći: Josip Boljkovac. Prvi ministar unutrašnjih poslova samostalne Hrvatske, koji je ušao u desetu deceniju života, nije lišen slobode zbog prljavih ministarskih poslova nego zbog sumnje da je u maju 1945, kao karlovački šef Ozne, naredio ubijanje dvadesetak nevinih civila. Svakako, i slučaj Boljkovac je u funkciji čišćenja društva, čak i ako on bude oslobođen. Bar se pokazalo da svaki zločin – počinjen i od oslobodilaca – ostaje zločin. „Pitanje ratno-poratnih zločina trebalo je otvoriti devedesetih godina, u doba početka tranzicije. Ali, koja to ekipa na vlasti sama sebe lustrira? Osim toga, rat je ubrzo započeo i bilo bi suludo otvarati još jedan front. Nakon rata nametnula su se druga pitanja, ali je stalno tinjalo pitanje lustracije. To je pitanje ideološko-političkog hladnog rata u Hrvatskoj, koji nikad nije završen“, smatra Milardović. Sagovornik NIN-a sve navedene procese, pa i ono „zakasnelo suočavanje s prošlošću“, vidi kao „šansu za vladavinu zakona - koja je iznad ideologije, pa i antifašističke“. Ako smo za vladavinu zakona, a ona je iznad ideologija, onda se može i mora suditi bilo kome. „Ako smo se obračunali sa ustaštvom, zašto ne bismo i sa zlom komunističkog totalitarizma, bez obzira na to što je bio sa egidom antifašizma“, kaže politikolog. Na moguću primedbu da je zločina pobedničkih snaga bilo i u drugim zemljam, Milardović veli: „Neko treba biti prvi. Briga me je li Hrvatska prva država koja će i sudski postavljati pitanje komunističkih zločina. Zanima me hoće li Hrvatska i time zaista doprineti suočavanju sa prošlošću ili je i ovaj eventualni proces instrumentalizacija u dnevnopolitičke svrhe, simulacija, spin.“ Čak ako je tajming istrage protiv Boljkovca predizborni, da li to poništava nastojanje da pravo reši ono što je bilo nepravno, što čak nije bilo ni sudsko ubistvo, nego revolucionarno pravo u najgorem obliku? Tek će se videti da li je istraga iz političkih razloga (recimo: desnica napada levicu), ili se zaista pravna sfera otrgla s lanca politike? Čak da je istraga politički inspirisana – ne može li pomoći bar porodicama stradalih? U svakom slučaju, ne vodi se istraga protiv Boljkovca jer je (bio) antifašista, kao što se ne sudi ni antifašizmu, nego se pokušava suditi ubici 21 civila. Po dosad poznatom, sada pritvorenom Tuđmanovom ministru policije ipak neće biti suđeno, i zbog toga što nema svedoka zločina. Ostali se (bivši) komunisti, odnosno antifašisti, pa i ako su im ruke s kapljicama krvi, ne moraju plašiti. Nema indicija da će se pokrenuti postupak za, na primer, stotine „nestalih“ nakon što je Jugoslovenska armija u maju 1945. ušla u Zagreb. Kao ni za zločine posle ulaska osloboditelja u Beograd, u oktobru 1944.