Omča za mir

Tenzije između Irana i Sjedinjenih Američkih Država traju više od 30 godina i obe strane već su navikle da ni sopstvene ni protivničke pretnje ne uzimaju preozbiljno. Američki predsednici i iranske vođe rutinski zveckaju oružjem, šalju pojednostavljene poruke koje sasvim dobro zvuče u medijima – ali se dobro čuvaju velikog sukoba. Od svrgavanja šaha Reze Pahlavija u januaru 1979. u regionu se gotovo neprekidno ratovalo: Irak i Iran krvarili su gotovo 10 godina, potom je Zapad vodio dva velika rata protiv režima Sadama Huseina, u Avganistanu ratovi nisu prestajali. Uprkos svim lokalnim sukobima čak ni u osmogodišnjem predsednikovanju DŽordža Buša mlađeg - inače lakog na obaraču i jeftinoj zapaljivoj retorici - Iran i SAD nikada nisu zaista bili na ivici rata. Nisu ni sada. Iako obe strane zveckaju oružjem i naizgled se spremaju za rat – oružani sukob se ni jednima ni drugima u ovom trenutku ni najmanje ne isplati. Obe su svesne da bi ratom više izgubile nego što bi mogle dobiti. Ipak, ta svest nije garancija da događaji ne mogu eskalirati do tačke kad se rat lako započinje a teško zaustavlja. zebnja Količina nepoverenja i neprijateljstva između Irana i SAD nije se bitno promenila otkako je 1979. svrgnut najveći američki saveznik između Jerusalima i Seula i u Teheranu umesto klijentelističkog režima uspostavljena vlast masa zasnovana na Homeinijevom viđenju islamskog društva. Promenile su se geopolitičke okolnosti, promenila se strateška slika regiona, promenila se svetska ekonomija, ali je u odnosima Vašingtona i Teherana mnogo toga ostajalo isto. Sve do bombe. Celokupna istorija sveta od četrdesetih godina 20. veka bitno je obeležena atomskom bombom: prvo grozničavom trkom između Amerike i Nemačke za izradu prve bombe; pa Hirošimom i Nagasakijem; zatim sovjetskim naporima da naprave sopstvenu atomsku bombu i na kraju povećanjem broja posednika superoružja, prvo na celu veliku petorku stalnih članica Saveta bezbednosti UN, zatim i na Izrael, Indiju i Pakistan. Kad god se u „atomski klub“ učlanila neka nova država, dotadašnje posednice bombe bile su zabrinute hoće li ona poštovati sveto pravilo uspostavljeno svešću o strahovitoj moći i užasnim posledicama upotrebe tog oružja, princip odvraćanja. Punih 67 godina neprikosnovena je svest o ogromnoj odgovornosti i mogućoj eskalaciji ako bi se bomba upotrebila. Hladni rat okončan je bez atomskih napada; ni Izrael, koji ne priznaje ali i ne demantuje da ima bombu (pretpostavlja se da ima oko 160 bojevih glava), ni ljuti suparnici Indija i Pakistan nisu nikada zaista došli u iskušenje da je upotrebe. Ali sve te države, čak i Severna Koreja koja je po mnogo čemu mimo normalnog sveta (a na pragu je stvarne nuklearne sposobnosti) funkcionišu ili na principima demokratske podele vlasti ili na principima jasne i čvrste hijerarhije i odgovornosti. U vezi s pitanjem odlučivanja i konačne odgovornosti, Iran je nešto sasvim drugo: država u kojoj postoje paralelni sistemi odlučivanja i vlasti, državno-institucionalni i verski. Baš ta „neobičnost“ iranskog društva i nepoznavanje stvarnih odnosa unutrašnjih snaga najviše plaši ostale nuklearne sile. Amerika, zapadna Evropa i Izrael boje se da bi iranska nuklearna bomba mogla biti upotrebljena (kao oružje ili tek kao pretnja) protiv njih ili njihovih saveznika. Ostatak sveta takođe ne želi da neki lakomisleni, neodgovorni ili ludi Iranac pokrene svetsku kataklizmu. previd Da je međunarodna politika zaista principijelna, nuklearne sile lako bi našle načina da Iran spreče da napravi atomsku bombu. Ali interesi su čudo. Rusija Iranu prodaje komercijalne reaktore i uprkos pričama o miroljubivoj upotrebi atomske energije svima je jasno da posedovanje nuklearnih elektrana olakšava proizvodnju nuklearnog oružja, Kinezi imaju svoje interese, proizvođači nafte svoje... Interes po interes – odjednom su svi suočeni sa problemom. Najveći strah od iranskog nuklearnog oružja vlada u Izraelu. Iranska zapaljiva retorika bazira se na širenju straha od dva velika zla: „Velikog Sotone“ SAD i „cionističke tvorevine“ Izraela. Amerikanci bi još dugo mogli da se osećaju relativno sigurno, bar kod kuće, jer su Teheranu od trenutka prve atomske eksplozije do proizvodnje interkontinentalnih raketa potrebne bar dve decenije, ali Izrael je već sada u dometu raketa koje Iran samostalno proizvodi (tehnologija je svojevremeno uvezena iz Severne Koreje, ali je otada razvijena i poboljšana). Dok god te rakete nose konvencionalne bojeve glave, pa čak i uz opasnost od upotrebe hemijskog ili biološkog oružja, Izrael, država koja od osnivanja živi ili u ratovima ili u stalnoj opasnosti, može da podnese rizik. Međutim, odgovor jedne nuklearne sile na napad atomskom bombom može biti samo jedan: uzvraćanje atomskom bombom. Nema sumnje da bi većini sveta bilo lakše da Iran nikada ne stekne nuklearno oružje, ali više nema načina da se to spreči. Iranci, bar oni na vlasti, očigledno žele da imaju bombu i samo je pitanje vremena kada će je napraviti. Zapad često previđa ili svesno zanemaruje činjenicu da je - uprkos pojednostavljenoj slici društva kojim upravljaju ajatolasi i bizarnom predsedniku jeftine populističke retorike kojeg Zapad doživljava kao klovna - Iran velika, tehnološki razvijena zemlja sa zavidnim naučnim potencijalom. Homeinijeva islamska revolucija nije stvorila samo pazdarane koji fanatično goloruki jurišaju u samoubilačke napade, niti samo zatucane basidže koji merkaju viri li Irankama kosa ispod obaveznog čadora. Ona je Iran od zemlje siromašnih seljaka kojima stranci eksploatišu naftu pretvorila u rastuću naučnu, tehnološku i industrijsku silu. Tom i takvom dinamičnom Iranu koji se razvija ne odgovara ni rat ni neprijateljstvo sa celim svetom. Na veliku žalost Zapada, koji nije u stanju da prihvati realnost iranskog društva, ono se neće preko noći transformisati u demokratiju zapadnog tipa. Velike nade koje su i zapadne sile i mnogi mladi Iranci polagali u prethodnog predsednika Hatamija - svakako razumnijeg i mnogo manje sklonog konfliktima od sadašnjeg Ahmadinedžada - izjalovile su se upravo zato što Iran iznutra nije bio spreman da sprovede tako duboke promene. nervoza U očekivanju (neizbežnog) stvaranja iranske atomske bombe, politički Zapad postaje sve nervozniji. Izrael već odavno razmatra mogućnosti preventivnog udara, no za razliku od napada na irački reaktor Ozirak, vojna akcija protiv iračkih nuklearnih postrojenja daleko je rizičnija i zahtevnija. Razdaljina od Izraela komplikuje akciju i zahteva angažovanje daleko većih snaga. Sve to gotovo isključuje mogućnost iznenađenja, a iransko razmeštanje nuklearnih kapaciteta na više lokacija, pri tom većinom duboko ukopanih i zaštićenih i respektabilne odbrambene snage Irana takvu akciju čine izuzetno rizičnom i sa malim šansama na uspeh. Iako to nijedan političar neće javno izreći, Izraelu bi odgovaralo da uvuče SAD u rat sa Iranom. Uprkos velikom tehnološkom napretku sopstvene vojne industrije, Iran ne bi mogao da odbrani svoje vitalne instalacije od koncentrisanih napada američke mornarice, aviona sa nosača i iz baza u okruženju. Upravo svest o mogućem ishodu takvog rata navodi Iran da zvecka oružjem. Najnoviji manevri suštinski nisu pokazali ništa novo a ne predstavljaju ni eskalaciju sami po sebi. Tek podsećanje da tehnološki i brojčano inferiorni Iran ipak ima na raspolaganju opciju „siromaškog rata“: blokiranje Ormuskog moreuza. rizik Kroz tesnac Ormuz dnevno prosečno 15 supertankera vozi naftu iz Saudijske Arabije, Kuvajta i ostalih zalivskih zemalja. Iako Amerika odavno ne zavisi od te nafte – zapadna Evropa ne bi mogla izdržati dugu blokadu Ormuza. A upravo za takav scenario Iran i te kako ima i mogućnosti i znanja. Hiljadama raketa koje poseduje, iako one tehnološki daleko zaostaju za zapadnim, Iran verovatno ne bi mogao da potopi nijedan američki nosač aviona – ali dovoljno bi mu bilo da pogodi nekoliko supertankera koji nemaju nikakve mogućnosti ni da se odbrane ni da plove drugim putem. Sva vojna moć SAD bila bi potpuno irelevantna – vlasnici brodova, osiguravajuće kompanije i brodovi obustavili bi plovidbu tesnacem, došlo bi do svetske naftne i ekonomske krize i svet bi morao da nađe rešenje. Za ono vojno Zapad nema raspoloživih snaga i činjenica što ni sam Iran ne bi mogao da izdrži dugotrajan sukob sasvim je irelevantna – on ipak može da podnese mnogo veće ekonomske udarce nego Zapad koji zavisi od zalivske nafte. Pri tom nije zanemarljiva ni činjenica da je 2012. izborna godina u SAD i Francuskoj. Šanse dobitnika „Nobela“ za mir Baraka Obame da dobije izbore za vreme rata bile bi zanemarljive u odnosu na tradicionalno ratoborne republikance. Činjenica da bi rat, koji većina Iranaca u ovom trenutku smatra nepotrebnim, verovatno značio i kraj avanturiste Ahmadinedžada i njegove konzervativno-populističke klike, ukazuje da ni druga strana ne želi da bude uvučena u sukob. Obostrano zveckanje oružjem i pompezne izjave ipak su samo deo već poznatog repertoara. U najvećoj opasnosti od iransko-američkog zveckanja oružjem u ovom trenutku je Evropska unija koja bi, uvođenjem sankcija koje Iran može da preživi, svoje mukotrpno stečene ekonomske veze sa Teheranom mogla olako prepustiti Moskvi, Pekingu i nizu azijskih i latinoameričkih zemalja koje takvu šansu jedva čekaju. Nesvrstana saradnja Iran, koji će sledeće godine ugostiti 16. samit Pokreta nesvrstanih, na poslednjem, beogradskom okupljanju još jednom je potvrdio da ne namerava da prizna nezavisno Kosovo. S druge strane, Srbija je krajem decembra, prilikom izglasavanja Rezolucije UN kojom se osuđuje kršenje ljudskih prava u Iranu, ostala suzdržana. Dve države nastoje da održe prijateljske odnose, mada nemaju obim saradnje koji bi mogle da razviju, dok Srbija pokušava da balansira između svog nesvrstanog prijatelja i Evropske unije sa kojom je Iran u sve lošijim odnosima. Robna razmena Srbije i Irana je ipak u usponu. Izvoz iz Srbije porastao je sa oko osam miliona dolara godišnje u 2006. na preko 40 miliona u 2011. Istovremeno rastao je i uvoz iz Irana, koji je 2010. dostigao 15,6 miliona dolara, Tokom prošle godine, međutim, uvoz je pao na oko osam miliona dolara. Srbija iz Irana uvozi teška ulja, polietilen, pistaće, suvo grožđe, metanol, tečnosti za hidraulične namene, delove za mašine za štampanje, ferosilicijum, gume, ferohrom, grašak... U Iran naša zemlja izvozi hartiju, kuglične ležajeve, gorivo za mlazne motore, kukuruz, dizalice za velike terete, opremu za železničke vagone, itd. Ključna svetska sirovina Rat za naftu Ovo nije zbog nafte, izjavio je uoči invazije na Irak Donald Ramsfeld, tadašnji ministar odbrane SAD, a za njim su tu rečenicu uporno ponavljali i američki i britanski političari. Denis Kučinić, demokratski kongresmen koji se protivio ratu i sugerisao da je pravi motiv za njegovo pokretanje možda nafta, izazvao je tada bes republikanaca, koji su ga nazvali običnim lažovom. Rat je, tvrdilo se, izazvan potrebom da se eliminiše pretnja iračkog oružja za masovno uništenje, a kada se ispostavilo da takvog oružja nema opravdavan je borbom protiv diktature Sadama Huseina. Na listi deset vodećih snabdevača naftom su i Iran, Irak i Kuvajt. Poslednje dve zemlje su zbog nafte i ratovale. Pošto su 1990. Iraku, tek izašlom iz dugogodišnjeg rata s Iranom, bila potrebna sredstva za obnovu zemlje i vraćanje dugova, Husein je optužio Kuvajt da veštački održava nisku cenu i crpi naftu sa iračke teritorije. Kada su iračke trupe ušle u Kuvajt, okupiranoj zemlji u pomoć su pritekle koalicione snage pod mandatom UN, sa SAD na čelu. Irak je morao da se povuče. Iran, s proizvodnjom od četiri miliona barela dnevno, na četvrtom je mestu u svetu po naftnim rezervama, posle Saudijske Arabije, Rusije i SAD. Tačne količine nafte kojima svet raspolaže teško je proceniti. Naftne kompanije tvrde da su rezerve dovoljne za bar još 40 godina, ali se procenama neretko manipuliše. Kada se otkriju nova nalazišta procene se obično umanjuju, zbog strogih pravila na tržištu, ali se onda, kada se procenjuju akcije kompanije, naknadno uvećavaju. Najrazvijenije zemlje, kao najveći potrošači, opasno zavise od uvoza energije. Svet dnevno potroši preko 87 miliona barela. Ubedljivo najveći potrošač su SAD sa skoro 20 miliona, a za njima sledi Kina sa oko sedam miliona. Danas SAD najviše uvoze iz Kanade, pa Saudijske Arabije i Meksika. Procenjuje se da će oko 2025, možda i ranije, SAD uvoziti više od dve trećine nafte i gasa. Naravno, SAD nisu jedine koja moraju da podmire rastuće potrebe za crnim zlatom. Nekako je na kraju ispalo da je i Libija, prema prošlogodišnjim podacima, deveta na svetu po rezervama nafte, a 17. po proizvodnji, isuviše važna da bi se one prepustile Gadafiju i njegovima. Taj problem - posmatrano iz perspektive zapadnih sila - rešen je prošlogodišnjim krvavim građanskim ratom u kome je pukovnik izgubio i vlast i glavu. Procenjuje se da su libijske rezerve zapravo veće. Način na koji je Gadafijev režim posle ukidanja međunarodnih sankcija 2004. raspoređivao koncesije nije bio onakav kakav su zapadne kompanije priželjkivale. Kada je počela trka za obezbeđivanje poslova u Libiji, Gadafi je nametnuo uslove koji su obezbeđivali da Libijcima ostane 90 odsto zarade. Zato su se prošle godine pobunjenicima „našle“ i Francuska i Britanija, a oni su zauzvrat obećali da će u budućoj trgovini naftom povoljnije uslove imati oni koji pomognu njihovu borbu protiv Gadafija. Alah, atomi i izbori Iranske demonstracije sile ne služe zaoštravanju odnosa sa „satanom“ SAD ili Izraelom, već su više u funkciji unutrašnje politike i zastrašivanja domaće opozicije Najnovije zaoštravanje odnosa sa Zapadom služi unutrašnjim borbama za vlast radikalnih „internacionalističkih“ islamista i nacionalno obojenih iranskih fundamentalista, smatraju mnogi analitičari. Jedina teokratska država na svetu (ne računajući Vatikan) nalazi se na istorijskoj prekretnici. Parlamentarni izbori, zakazani za 2. mart, pokazaće da li će ogorčena, često i u javnosti ispoljena netrpeljivost između fundamentalista i reformista, između radikala i umerenih snaga, u suštini između islamskih teokrata i iranskih nacionalista, biti rešena u jednom ili drugom smeru. „Parlamentarni izbori, sem simboličkog, nemaju veliki suštinski značaj, jer pravu vlast u zemlji imaju Vrhovni vođa (ajatolah) Ali Hamnei, Savet stručnjaka i Savet čuvara“, kaže za NIN Slobodan Janković, specijalista za Bliski istok i istraživač beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu. „Eventualna pobeda reformističkih snaga možda bi obesmislila medijski spin, odnosno lagariju o iranskim vojnim pretnjama i o predstojećem lažiranju izbornih rezultata“, tvrdi Janković. Dodaje da bi, kao posle spornih predsedničkih izbora 2009, moglo doći do masovnih protesta, ali ovag puta ne od strane bogatijih slojeva u prestonici, već pre u nekom provincijskom gradu, u kurdskom ili azerbejdžanskom delu zemlje. Nervoza u vladajućim strukturama je posledica višegodišnjih ekonomsko-finansijskih sankcija, uvedenih pre svega zbog odbijanja Teherana da međunarodna zajednica kontroliše njegove atomske projekte, za koje mnoge uticajne zemlje nisu baš ubeđene da služe isključivo humanitarno-medicinskim i energetskim ciljevima. Strepnja da bi neuračunljivi dogmatski islamisti mogli doći u posed atomske bombe uznemirava mnoge ne samo na Bliskom istoku. Veliki pomorski manevri, održani početkom godine, uz ispaljivanje domaćih srednjodometnih raketa i učestale pretnje da bi Iran mogao da blokira transport nafte kroz Ormuški moreuz, samo su dolili benzin na uvek tinjajuću opasnu vatricu u regionu. turska Zato i ne čudi što se susedna Turska odmah ponudila da bude medijator u stišavanju strasti na obe strane – i da se spreče nove sankcije protiv iranskog režima. Agilni turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu je u nedelju, posle posete Teheranu, najavio da će se vrlo brzo u Ankari sastati predstavnici Irana i Grupe 5+1 (SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka) da nastave razgovore oko prekinute međunarodne kontrole iranskih nuklearnih istraživanja. Kaže da je dobio odgovarajuća uveravanja i od Ketrin Ešton (u ime EU i Grupe 5+1) i svog iranskog kolege Ali Akbara Salehija. Dodao je i da je Turska i te kako zainteresovana za smanjenje tenzija u svom susedstvu. Ozbiljni analitičari su složni u tome da sve iranske demonstracije sile ne služe zaoštravanju odnosa sa „satanom“ SAD ili Izraelom, već su više u funkciji unutrašnje politike i zastrašivanja domaće opozicije (Zelenog pokreta), koja uprkos represijama postoji i aktivna je. Jer čak i najfanatičniji islamisti su svesni da bi rat protiv SAD i njegovih saveznika bio na dugu stazu samoubilački korak. Stoga pretnje iz Teherana da će zatvoriti Ormuški prolaz neki vide samo kao pokeraški potez vojno-klerikalne vrhuške, koja takvim najavama želi da poveća cenu nafte, na kojoj ona dobro zarađuje jer kontroliše i proizvodnju i izvoz sirove nafte i prirodnog gasa, kao i uvoz preko potrebnog benzina, jer domaće rafinerije ne mogu da zadovolje interne potrebe. Problem Irana je i taj što se borba za vlast vodi u samom vrhu vladajuće elite, gde je došlo do otvorenog sukoba između izabranog predsednika Republike Mahmuda Ahmadinedžada i „vrhovnog vođe revolucije i vere“, ajatolaha Alija Hamneija, koji je faktički najuticajniji čovek države, jer komanduje armijom, nadzire policiju i predvodi molitve petkom, u kojima daje smernice državne politike. Ovi nekadašnji saveznici su zaratili oko osnovnog principa koji treba da vlada u Iranu: dok se Ahmadinedžad poziva na novi (iranski) nacionalizam izvan duhovnosti, dotle se Hamnei zalaže za još jaču vlast duhovnih vođa i zahteva sveprisutnost dogmi vere. Čini se da trenutno prednost i glavnu reč u zemlji imaju mule i ajatolasi, i da oni idu ka zaoštravanju unutrašnje, a posebno međunarodne politike zemlje. To smatra ugledni iranski analitičar Bahman Nirumand (protivnik šaha Reze Pahlavija, koji decenijama živi u Nemačkoj i koji je podržao revoluciju protiv tiranina i vratio se u Teheran, ali se brzo razočarao islamskim fundamentalizmom i ponovo emigrirao). Verske vođe očekuju da će na izborima za parlament (Medžlis) pobediti njihovi kandidati, a da bi to osigurali svih više od 5.000 kandidata (za 290 mandata u skupštini) moralo je da prođe kroz izuzetno rigorozne kontrole Saveta čuvara revolucije, sastavljenog od verskih autoriteta. Na izborima nastupaju kandidati koji moraju biti stariji od 30 godina i posedovati univerzitetsku diplomu i dokazati da su verni islamskim dogmama. sestra Među potencijalnim poslanicima je i Parvin Ahmadinedžad, sestra predsednika koji je sada u nemilosti kod ultraradikalnih islamista. Ona je izjavila privatnoj teheranskoj novinskoj agenciji Mehr News da će se u parlamentu boriti protiv smene brata, koju zahtevaju brojni poslanici. „Naš predsednik zalaže se za pravdu“, rekla je Parvin upravo kada su poslanici krajem prošle nedelje ponovili zahteve da Ahmadinedžad lično u parlamentu obrazloži neke svoje odluke, koje su naišle na oštre kritike verskih vođa i posebno ajatolaha Hamneija. Ahmadinedžad se, barem privremeno, vešto izvukao, rekavši da je sve do 14. januara na turneji po Latinskoj Americi, pa je u nedelju seo u avion i odleteo u Venecuelu, da bi posle posetio i Kubu, Nikaragvu i Ekvador – zemlje koje važe za saveznike njegove politike. Poslanici traže od predsednika da obrazloži smene ministra inostranih poslova Motakija, decembra 2010. i šefa tajne službe bezbednosti Moslehija, aprila 2011. Obe odluke su razbesnele mule i imame, pa je predsednik Moslehija ipak morao da vrati na mesto šefa najmoćnijeg ministarstva. To njegovo pokajanje mu nije pomoglo da izgladi sukobe sa verskim vođama. Čak ni njegov izuzetno oštar tretman opozicionara, hapšenja, batinanja demonstranata i višegodišnje robije za ugledne opozicionare nisu mu ojačale pozicije u zemlji. Revolucionarni sudovi redovno izriču i smrtne kazne trgovcima drogom i ostalim teškim kriminalcima, ali i stvarnim ili navodnim američkim i „cionističkim“ špijunima.