Radikalno napredovanje

U izbornu 2012. naprednjaci ulaze sa punim špilom ozbiljnih aduta - što domaćih, što uvoznih, ali ipak bez garancija da će modernizacijom politike biti prekinuta tradicija njenih ključnih ljudi. I to ona, za njih neprijatna tradicija, uspostavljana u nekoliko izbornih okršaja u ovom veku, kada su, doduše u drugačijim partijskim dresovima, neuspešno pokušavali da solidan broj glasova materijalizuju u bilo kakav vid vlasti. Nije to jedini paradoks vezan za trogodišnje postojanje Srpske napredne stranke i dvadesetogodišnji politički rad njenih ključnih ljudi. ADUTI Čak i spisak naprednjačkih predizbornih aduta obeležen je paradoksima. Tako, recimo, najznačajnije mesto njegovog „domaćeg“ dela ne pripada samim naprednjacima, već njihovim glavnim političkim protivnicima – Demokratskoj stranci i njenim koalicionim partnerima. Jer, sve i da mandat aktuelne vlade nije protekao u znaku svetske ekonomske krize, koja je onemogućila privredni oporavak i razvoj (što pogoduje opoziciji), te da nema zamora birača izazvanog činjenicom da manje-više iste političke snage Srbijom vladaju više od deset godina (što takođe pogoduje opoziciji), vlada DS napravila je toliko gafova i besmislenih poteza da je logično postaviti pitanje – čiju predizbornu kampanju oni vode? Sopstvenu, ili naprednjačku? Lista stranih predizbornih aduta SNS još je neobičnija, s obzirom na minuli rad lidera stranke Tomislava Nikolića i njegovog zamenika Aleksandra Vučića. Na tom spisku se nalazi očigledna podrška ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina, demonstrirana, između ostalog, na stranačkom skupu u Nišu. Tu je i ne baš uspešno skrivena pomoć bivšeg američkog ambasadora Viljema Montgomerija, s kojim su, najpre, potpisali ugovor vredan 7.500 evra mesečno za rad na poboljšanju imidža i pomoć u „transformaciji stranke u modernu evropsku partiju desnog centra“, pa su, onda, zaključili da nemaju para da plate obećane usluge. A na kraju se ispostavilo da je Montgomeri besplatno sa Nikolićem i njegovim saradnicima diskutovao o političkoj situaciji i organizovao „posetu trojice zvaničnika srednjeg ranga“ Vašingtonu. Nimalo zanemarljiv adut za ljude koji su, ne tako davno, bili na crnim listama zapadnih država, predstavljaju i otvorena vrata važnih briselskih kancelarija. Jedino se nešto ućutao Vladimir Žirinovski, ne tako davno dragi gost udarnog naprednjačkog dvojca, u to vreme na visokim funkcijama u Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja. partneri Uprkos svim tim faktorima koji im idu u prilog i uprkos rezultatima merenja raspoloženja birača prema kojima su pojedinačno najpopularnija stranka, vrh SNS verovatno zna da ne bi bilo pametno prerano se radovati preuzimanju kormila olupanog srpskog broda. Analitičari i istraživači su ustanovili: ono što umanjuje šanse proevropskim naprednjacima, paradoksalno, nije sećanje na antevropsku prošlost prethodne, radikalske inkarnacije lidera SNS već – nedovoljan koalicioni kapacitet. Odatle i naprednjačka najava formiranja širokog pokreta, po ugledu na nekadašnji DOS. Matematika, naime, kaže da niko od glavnih konkurenata ne može samostalno formirati vladu - ni demokrate, sa svojim izbornim partnerima, ni narodnjaci, u startu ojačani Novom Srbijom Velimira Ilića, Pokretom Snaga Srbije Bogoljuba Karića i Pokretom socijalista nekadašnjeg JUL-ovca Aleksandra Vulina. Šaroliko društvo okupljeno oko Nikolića i Vučića, međutim, ima vrlo slab izbor potencijalnih partnera sa kojim bi mogli da prebace neophodnih 50 odsto. Sa radikalima, od kojih se aktuelni vrh SNS otcepio, još uvek se gledaju takoreći preko nišana. Višegodišnje očijukanje sa Demokratskom strankom Srbije postaje sve besmislenije, s obzirom na jasan naprednjački proevropski kurs i jednako jasan stav DSS-a da bi od procesa evrointegracija trebalo odustati. Uprkos stresu koji Vučić doživi na pomen socijalista, koji su 2008. izneverili dogovor zahvaljujući kome je trebalo da postane gradonačelnik Beograda, sa tom strankom bi se možda i dogovorili – pod uslovom da Ivica Dačić zaključi da mu se okretanje leđa sadašnjim partnerima isplati. Prema aktuelnim zaklinjanjima i prognozama, „velika koalicija“ demokrata i naprednjaka, o kojoj se dosta pričalo tokom 2011, spada u domen fantastike – naročito nakon Nikolićevog prolećnog neuspešnog pokušaja da štrajkom glađu i žeđu isposluje prevremene izbore. Ipak, argumenti kojim je obrazlagana verzija o stvaranju koalicije DS i SNS nisu beznačajni i možda ponovo dođu na dnevi red. Osim činjenice da je parlamentarno postojanje naprednjaka praktično omogućila vladajuća koalicija, dozvolivši prebezima iz SRS u novu stranku da sačuvaju poslaničke mandate stečene na listi Šešeljeve partije, logično zvuči i teorija o paklenom planu demokrata, da, saradnjom sa naprednjacima, sa političke scene praktično počiste male stranke ucenjivačkog karaktera. PREPISIVAČI Nije zanemarljiva i činjenica da je, ako se zanemare prošlost i kadrovski potencijali, postalo teško ustanoviti šta razlikuje dva glavna politička konkurenta: i pre nego što je Jorgovanka Tabaković, članica predsedništva SNS, priznala da „obožava ljude, poput Đinđića, koji govore pametno“, Nikolić je ustanovio da „DS ima dobru politiku, ali je ne sprovodi“ i požalio se da mu je Boris Tadić ukrao ideju o „četiri stuba spoljne politike“. Uzvratila je Jelena Trivan, potpredsednica DS, tvrdnjom da su naprednjaci prepisali program demokrata. Spektakularno putovanje rukovodstva SNS od radikalske ksenofobije do nepokolebljivog evropejstva (što je i bio razlog za napuštanje Šešelja) najtežu deonicu imalo je u oblasti Haga, ali su prekaljeni Nikolić, Vučić i prijatelji uspeli i nju da savladaju. Za kratko vreme, uspeli su da od lepljenja plakata „Bulevar Ratka Mladića“ na zgradi RTV B92 (leto 2007) i učešća na mitingu zbog hapšenja Radovana Karadžića koji se završio žestokim sukobom sa policijom i pogibijom jednog demonstranta (leto 2008), dobace do stava da je „hapšenje Ratka Mladića bilo obaveza Srbije koja bi bila ispoštovana i da je SNS na vlasti, ali bez pravljenja pozorišta“. Stari političari u novoj stranci uspeli su i da stvore kontakte koji su im, ne tako davno, bili nezamislivi: sa Janezom Janšom, muftijom Muamerom Zukorlićem, Milom Đukanovićem...„Prošlost postoji, ali prednost dajem budućnosti“, reći će današnji Nikolić. A u davanju prednosti budućnosti korisnom se pokazala jedna veština koju naprednjaci upravo dovode do savršenstva, naročito na osetljivom kosovskom terenu: izbegavati izjašnjavanje o nezgodnim temama, a ako nešto baš mora da se kaže – nek to bude „okruglo pa na ćoše“, uz obavezno pozivanje na narodnu volju. To uvek pali. U sledećem broju G 17 plus Heroj - miš Zorana Milanović, funkcionerka SNS, nedavno je kategorički demantovala medijske navode o nameri Jedinstvene Rusije Vladimira Putina da posreduje u pomirenju naprednjaka i radikala, s ciljem obezbeđenja izborne pobede „nacionalno orijentisanih partija“. Iskustvo, međutim, govori da u politici ništa nije nemoguće. Ali neće biti lako vratiti se do početne pozicije putem kojim je nekadašnji „heroj“ i kum dece Aleksandra Vučića, Vojislav Šešelj, postao „lažov“, „monstrum“, „miš iz Haga“, koji je, čak „pokušao da organizuje atentat na Nikolića“....