Čekajući pobednika

Male intervencije David Albahari Bez obzira na to kako čitaoci, kritičari i drugi pisci gledaju na odluke žirija za dodelu NIN-ove nagrade, jedna činjenica je nepobitna: NIN-ova nagrada je jedino književno priznanje koje u našoj zemlji ima efekat sličan onom kakav imaju recimo, Guvernerova nagrada u Kanadi, Pulicerova nagrada u Americi ili Bukerova u Velikoj Britaniji. Te nagrade mogu u jednom trenutku potpuno da izmene piščevu sudbinu, tj. da od malo poznatog ili potpuno nepoznatog autora napravi veliku, uticajnu književnu zvezdu koja će ubrzo prerasti lokalne granice i stići u burne vode evropske i svetske književnosti. Naravno, postoje kod nas, kao i drugde u svetu, izuzetno cenjene književne nagrade, ali one – iako u jednom periodu bacaju dodatnu svetlost na nagrađenog autora – ne mogu da se pohvale nekim posebno značajnim uticajem na čitaoce. Tako nešto se desilo i meni. Naime, prva ugledna nagrada koju sam dobio bila je Andrićeva nagrada za zbirku priča Opis smrti, davne 1982. godine. Nagrada je izazvala dovoljno interesovanja za štampanje tri izdanja u kratkom vremenskom periodu, ali je ubrzo posle toga interesovanje javnosti splasnulo, i kada se dve godine kasnije pojavila moja nova knjiga priča, Fras u šupi, nisam zapazio nikakvo povećanje u obimu interesovanja publike i kritičara. Međutim, NIN-ova nagrada koja je 1996. godine dodeljena mom romanu Mamac podstakla je čitaoce da potraže knjige koje sam ranije objavio, ali i znatiželju za romane i zbirke priča koje su se naknadno pojavile. Činjenica da je knjiga nagrađena NIN-ovom nagradom takođe je uticala na mnoge strane izdavače i dovela do prevođenja romana na petnaestak jezika. Gledano iz te perspektive, moglo bi se učiniti da se načinu organizacije dodele nagrade ne može ništa zameriti, ali dve-tri male intervencije bi doprinele poboljšanju rada. Tu pre svega mislim na relativno kratak period između objavljivanja najužeg izbora romana i trenutka saopštenja o dobitniku nagrade. Duži period između ta dva glavna trenutka u procesu dodeljivanja nagrade, omogućio bi izdavačkim kućama da reklamiraju pet ili šest romana koji su potpuno jednaki sve dok se ne objavi dobitnik nagrade. Najvažnije bi, ipak, bilo to da se ukine pravilo, bilo ono stvarno u Pravilniku ili ne, da se nagrada ne može dobiti više puta. Sve dok to pravilo postoji, NIN-ova nagrada neće biti nagrada romanu godine već nagrada romanopiscu godine za roman koji možda ne zadovoljava ni njega kao autora ni nas kao čitaoce. Nagrade potonule sa državom Svetislav Basara Istorija NIN-ove nagrade ima mnogo sličnosti sa istorijom Jugoslavije i Srbije, ali i jednu bitnu razliku: ni jedne godine nije bilo pucnjave prilikom njenog dodeljivanja (ili nedodeljivanja), ali je svega ostalog – tipično jugoslovenskog i srpskog – i te kako bilo. U takozvanoj staroj, Titovoj Jugoslaviji, NIN-ova je nagrada – iako i tada ugledna – stajala u senci onih najprestižnijih, takoreći državnih, AVNOJ-eve i još nekih kojih se u ovom trenutku ne mogu setiti, a mrzi me da čeprkam po internetu. Upravo zbog toga je NIN-ova nagrada bila prestižnija u „antiprotivnim“ krugovima jer se smatralo da je primitak AVNOJ-eve nagrade ravan izdaji demokratskih ideala, uprkos činjenici da su tu izdaju počinili svi oni, inače antiprotivni, koje je ozarila višnja milost AVNOJ-evog žirija. Ja sam imao čast da dobijem i NIN-ovu i AVNOJ-evu. Ovu drugu, istina, veoma privremeno (i za veoma uzak auditorijum) zahvaljujući spletu prilično budalastih okolnosti. Jedne, naime, davne godine, AVNOJ-eva nagrada je dodeljena vajaru Svetomiru Arsiću Basari, neko je u agencijskoj vesti ugledao samo ono „Basara“, pa se Bermudskim trouglom munjevito raširila senzacionalna vest: Basara dobio AVNOJ-evu! Našao se tu, razumljivo, i neki preduzimljiv delija da me pozove telefonom i da mi saopšti radosnu vest. U koju, doduše, nijednog trenutka nisam poverovao, iz prostog razloga što pozivaru, da mu prećutim ime, ni tada, a ni danas niko ništa nije verovao. Elem, kada su državne nagrade potonule zajedno sa državom koja ih je dodeljivala, primat je preuzela NIN-ova. U suštini, to je jedina ovdašnja književna nagrada koja ima stvarni društveni značaj, dakle ne samo značaj za nagrađenog, za njegovu porodicu i prijatelje, nego za književnost uopšte. Nagrađene romane čitaju i oni koji inače ne čitaju, te se knjige poklanjaju za rođendane i druge zgode, a pisac – ugrožena vrsta u Srbiji – bar tokom nekoliko dana potisne u drugi plan estradne umetnice i političare. Što, sve skupa, uopšte nije loše. Konačno, istorija Nobelove nagrade veoma je slična istoriji NIN-ove. PKV modernista u remontu Franja Petrinović U redu, kažem. Da nisam, ko zna zahvaljujući čijoj grešci, poluzbunjen i polukvalifikovan, donekle naučio da verujem kako jedino još književnost može dati nekakav smisao našim životima, sve ono što se dešava, sve to tako glomazno, skalamerijski sklepano, što po ustaljenom običaju nazivamo društvom, sve te nedaće i daće, sve te ideološke tehnologije i pogane tričarije, sva ta politička prljava industrija i menadžment na steroidima, sve to bi mi odavno slomilo srce. Kao i mnogima, kao i mnogima! Tu čukicu koja se ne predaje čak ni potopljena u kiselu kišicu tranzicionih godinica. U redu, kažem. Šta drugo i preostaje nedovršenom, polukvalifikovanom polumodernisti nego da poveruje u mogućnost da se odbrani, opstane, osmisli svoj ili tuđi život, slaganjem patetičnih reči? Pilulice šarenog smisla za polumodernističke polupatetičarčiće. Međutim, taman kad pomislim da vladam tim polupatetičnim bombicama shvatim jedino da sam samouverena magarčina koja naivno veruje da se sve ono što se dešava može tim petardama vatrometa opisati. Ali, šta je to, tako preteće maglovito, tako praznjikavo, tako poluljigavo, polutugaljivo, što se tim prilično izduvanim balončićima reči ne može opisati? Šta je to, kako se to zove, mile moje kumrijice sa neravnih trotoara? Kakve su to mrvice mrvetina? U redu, kažem. Ne znam. Da li vas to plaši? Roman je postao tako tesan, pretesan, da iskažem svu obesmišljenost, svu tu veliku ravnodušnost, sve to odsustvo i nepripadništvo, sav taj napor koji je učinjen da bi naše živote obezličili. Ko? Pa, ne znam. Ta forma mi ne dozvoljava, neprikladna je da sprečim to ništavilo koje nas guta, halapljivo i nezaustavljivo. U redu, kažem. Eto, to si pokušao da iskažeš. To, mili moji nkv, pkv, kv i vkv, dragi moji nekvalifikovani, polukvalifikovani, kvalifikovani i visokokvalifikovani tranzicioni logoraši. Upravo to što je trebalo da se odigra a nije, upravo te živote koji su mogli da budu junački a nisu. U vremenu u kojem se i za pobednike mirne duše može reći da su nepopravljivi gubitnici. Dakle, poput svakog polukvalifikovanog moderniste na popravci, bolujem od utopističke žgaravice i samo u književnosti vidim čarobni napitak koji nekom vremenu i nekim životima može podariti kakav takav smisao. Zato, mile moje neizlečive grlice, bez obzira na činjenicu da jedino izdaja i nasilje predstavljaju čvrste stubove naših remontovanih tranzicionih dušica, palite i dalje tihe vatrice, duvajte u promrzle prste, gledajte i sa postojećih i nepostojećih mostova, a gde bi drugde nego u zeleno Dunavo, ćućorite. Jednog jutra, neizlečive kumrijice, jednog jutra kada se probudite sa svim tim čudnim ostacima ništavila i stanete pred ogledalo, klecnuće vam nožice. Drage kumrijice, to je nada, taj trenutak kad ugledate, u tom ogledalu ogledala, ni manje ni više, nego orla ili lava. Ne, nije greška. U redu, kažem. Tri tačke Slobodan Tišma „Leporello, presto in tavola!“ Kada Don Đovani poziva svog slugu Leporela da mu postavi sto, ili možda da ga donese, da li on hoće da obeduje? Može biti. Veseljak se pretvara u mračnog nekrofila. Ali on hoće, pre svega, da piše pismo. Kome? Mrtvima. Hoće da se poigra sa nedužnim senkama nemoćnim da mu odgovore. On ima apsolutnu moć nad tim likovima kao neki zli demijurg. Da li? Sto mu je za to potreban. Sprema spletku. No, možda će na kraju i obedovati, ali sam kao pas, ješće sopstveni leš. Ipak, uvek nas je dvojica, jedan koji govori, tj. naređuje, i drugi koji sluša i gunđa. Pa, da pozovem najzad tog slugu koji, inače, dosta liči na mene. Poguren je i nikada mu ne vidim lice, zapravo, on i nema lica, samo čujem njegov glas, njegov romor, koji je pre glas nekog Voceka – dakle, basso-profondo. Ali ni ja nisam baš Don Đovani, sličniji sam malom histeričnom kapetanu, tako da sluga moje molbe i naređenja stalno sluša u tenoru koji je na ivici kontra-tenora. Ali kakva je sličnost, tj. razlika između basso-profondo i kontra-tenora? Ma ne, istina je da hoću da spletkarim, ali ja sam pre neki kondomski zavodnik, više posmatrač, dobronameran, predusretljiv, čije se mutne poruke obično i na sreću završavaju bez posledica. Snebivam se, pribegavam parabolama, aluzijama, kao, mogao bih ja da budem i direktniji. Ali ima prilika koje baš to najviše izluđuje, ta nedovoljnost, u tome najviše uživaju. Zanimljivo! Iskazi i sudovi su arije koje lebde okolo i nestaju u uglovima umnožavajući odsutnost entropometrijskom progresijom. Gde su sad te lepotice, kuda su nestale te šarene krpice, moje skupocene ideje, moji dragi likovi? Počinjem uvek u nadi da će se najzad pojaviti, toliko se nadam da do kraja skoro uvek ne bude ništa. Nema odgovora. Ali započinjanje i to buđenje nade, to je skoro prirodna stvar. Uvek i uvek pokušavati, nasrtati na čast i čestitost misli. Čijih? Grešiti, greškariti do besmisla, do gluposti. Ili živeti za taj tren kada će se slika konačno izbistriti, kada ću fokusirati situaciju, mistično sudelovati, biti uvučen u spletku. Prvi korak u spletku je „videti nešto“, tj. znati nešto što ne treba da se zna. Iako, znanje je uvek nesigurno. A onda dolazi drugi korak, korak unazad, zatim nekoliko brzih sitnih, povući se u tamu, sakriti se i odatle tvrditi pazar, postaviti cenu ili, bolje reći, ucenu. He, he, kakvu ucenu? Ali uvek postoji rizik da onaj koji spletkari bude i sam žrtva spletke, da bude zavedeni zavodnik, da izgubi identitet i postane senka. Što ono rekao jedan balkonski, pardon, balkanski poeta: „Love, a ulovljeni.“ Velika mudrost! I to je pravedno, ništa nema za džabe, i zato treba biti oprezan, stalno plesati napred-nazad, levo i desno. Ipak, pričam o nečemu što je sasvim neprimereno situaciji, za čim neće biti potrebe. Ali opasno je nešto videti, biti uvučen u tajnu. Međutim, to mlečno staklo u četvorokrilnim vratima koja se rasklapaju deleći spavaću sobu od dnevne, zbilja je surovo. Zaista i vidim samo neke konture, senke koje plešu, koje marširaju, to stalno smenjivanje valcera i marševa, a zatim nestaju prepuštajući moju jadnu maštu izvesnosti apstrakcije pravougaonika i trouglova. No, ipak, u svesti ostaju neki otisci, tragovi nečijeg nečitljivog pisma kao tragovi zločina, mrlje, sunčeve pege na licu jedne biljke koja se uvek okreće tamo odakle dolaze vatra i svetlost, nežnost i surovost kao dvosmislenost ljubavnog zagrljaja. (odlomak iz Urvideka) Ponovni susret Voja Čolanović U vremenu kakvo je ovo (vaseljenski zaluđeno visokom tehnologijom, pa, samim tim, i sve ravnodušnije prema onome što je duhovno), prava je sreća, ako ne i čudo, da u našoj sredini još uvek opstaje nešto što se zove NIN-ova nagrada za roman; i što, osovljeno tradicijom, bez sumnje utiče na raspoloženje književne javnosti. Moj utisak je (dakako, pomnožen osećanjem) da ovaj nekad kultni nedeljnik njenim dodeljivanjem, iz godine u godinu, i ohrabruje i štiti umetničko stvaralaštvo na tlu Srbije. Jeste da sam se još svojim ranim romanima više puta obreo u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, ali sam je dobio tek 1988. (za Zebnju na rasklapanje objavljenu 1987). Od mene, tada već šezdesetšestogodišnjaka, bilo je smešno očekivati da će me ona podstaći na „veća i bolja pregnuća“, kakvo je dejstvo, po svoj prilici, imala na mlađe dobitnike. Svejedno, doživeo sam je kao dobrodošlo priznanje i za sve što sam dotle uradio, ali ujedno i kao svojevrstan civilizacijski gest pohvale starosti kadroj da i dalje bude kreativna. Otada su ugledala sveta još tri moja romana: DŽepna kob, Lavovski deo ničega i Oda manjem zlu. Na ovom potonjem radio sam, s nekoliko dužih prekida, od 2003. do proleća minule godine. Juna 2009, navlačeći farmerke u stojećem stavu, izgubio sam ravnotežu, pao na pod i slomio kuk. Što me je manje potreslo od sudbine mog najnovijeg romana, tada osuđenog da u laptopu čami do svog neizvesnog kraja. Uspešno operisan, imao sam da u bolnici odležim tri nedelje. Dabome, na leđima. Nije bilo druge do da, nestrpljiv, uz smejuckanje mojih polomljenih cimera, nastavim s pisanjem Ode u nemogućoj, astronautskoj pozi: jednom rukom, naime, držao sam notes u vazduhu iznad glave, dok sam drugom pisao... grafitnom a ne hemijskom olovkom, jer je ova, naviše okrenuta, odmah usrknula mastilo. Nanovo kod kuće, produžio sam pisanje na računaru, verujući (a oduvek sam bio lakoveran) da će moja priča o ponovnom susretu Janka Đape i Mine Aho sebi lako prokrčiti put do čitaoca. Čedo mozga Uglješa Šajtinac Iskreno govoreći, dobar je osećaj da ne moraš biti iskren. NJu, iskrenost, mogu da sačuvam za nešto drugo, lično. U ovim danima i u ovim tekstovima (kada vas neko zamoli da kažete šta mislite o stvari u koju ste bez upliva svoje volje dospeli), najbolje je postojati izvan samog događaja. Da me pitate „kako je to kad dospeš u najuži izbor“, rekao bih, dobar je osećaj, naročito kada sve teže možete da dospete u išta „usko“ – pantalone, džemper, unterciger... Slutim da je za sve kriv izdavač moje knjige, sav trud je njegov, jer, trudio sam se ja i pre, ali izdavači su uvek nekako prepuštali knjizi da se sama desi. U svetlu napadne, komercijalizovane gladi za „istinitošću“ (rijaliti), možda je najveći propust organizatora ovog konkursa što nije uložio nadnaravni napor i upriličio 24-časovno praćenje svih finalista, kamerama i u svakoj prostoriji. Nešto se u mrežu „uhvatilo“, i to bi mogla biti metafora od nekakve pomoći. Vuče se i vadi, ali, da li će da se izbatrga i oslobodi ili prosto preda i dozvoli da bude izvučeno na površinu, ne zna se. Nagradu NIN-a za roman godine pamtim od malih nogu kao događaj od izuzetne važnosti. Tada nisam ni slutio da će se i moje ime jednog dana naći u izboru. Sećam se „laganih trijumfa“ i „iznenađujućih obrta“, oduševljenja i razočaranja takođe. Ali, ja nisam ni kritičar ni istoričar, i po svemu ispisanom u gornjim redovima očajno se snalazim u analizi. Mogu da prizovem u sećanje, bez mnogo muke, to staro čikmeže u kujni, sada već u staroj kući gde je nekada deda odlagao a danas stric slaže nedeljnu štampu. Vire odande tanke crvene linije sa naslovne strane nečega zastrašujućeg – Svet nam se uvlači u živote, jednom nedeljno! Da zaključimo! Lepo je biti deo šestorke koja je „uhvaćena“ (a nije banda kriminalaca). Prijatno je videti „čedo mozga“ zbrinuto u očima javnosti. Ali, najprijatnije je biti i pre i posle u svojim sopstvenim razlozima, rokovima, terminima, trijumfima, razočaranjima, kažnjavanjima i nagrađivanjima.