I klasika je folk

Milan Vukelić Šta neku muziku čini srpskom ili balkanskom? U pop muzici i džezu naša tradicionalna muzika lako je pronalazila svoj put, pa zato ne čudi tako veliki uspeh „Balkan džeza“ na svetskoj sceni, ili recimo saradnja Bobana i Marka Markovića sa alternativcima kao što su tusonski rok pustinjaci s američko-meksičke granice iz benda „Calexico“. A kako stvari stoje u klasici? Dva zanimljiva koncerta koji se ove nedelje održavaju u Beogradu i Novom Sadu podsećaju nas na ono što je klasična muzika u Srbiji nekad bila, ali skreću pažnju i na ono što je njena budućnost. Beogradska filharmonija organizovaće još jedan u nizu koncerata povodom proslave Nove godine, ovog puta po julijanskom kalendaru, nakon koncerata kojim su obeležene jevrejska, islamska i Nova godina po gregorijanskom kalendaru. Na repertoaru koncerta 13. januara će osim neizbežnih Rusa (Čajkovski, Rimski-Korsakov, Borodin...) biti i dela našeg slavnog kompozitora Stanislava Biničkog. Dan pre toga (četvrtak, 12. januara), u Novom Sadu će nastupiti čuveni njujorški kvartet „Kronos“, koji će na repertoaru osim dela autora kao što su Stiv Rajh i Bob Dilan (prema aranžmanu Filipa Glasa) imati i kompoziciju novosadske kompozitorke Aleksandre Vrebalov (...hold me, neighbor, in this storm...). Vrebalovljeva je prošle godine imala i premijeru opere Mileva o našoj poznatoj naučnici Milevi Marić Ajnštajn, izrazito modernog dela u kojem je koristila i neke elemente vojvođanske tamburaške muzike. Za NIN kaže da je tamburaška muzika sa solističkim bravurama i izrazitim individualizmom svakog izvođača muzika tolerancije i uklapanja. „Ona je kristalna u jasnoći svih različitih deonica koje se u nadsviravanju i improvizaciji uvek dobro uklapaju, na neki način - demokratski, poput džeza.“ ARHETIP Prema njenim rečima ima mnogo omiljenih tamburaških pesama, od Zaustavite Dunav, do Fijaker stari, koje voli da dekonstruiše ili citira u svom radu. „Tamburaška pesma u operi Mileva nije citat, napisala sam je kao kuriozitet, kao vezu sa lokalnim muzičkim izrazom koji je neodvojiv od mog vojvođanskog identiteta“, kaže Vrebalovljeva. Verovatno najpoznatije ime na međunarodnoj sceni od naših savremenih autora je Isidora Žebeljan, najmlađi član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ona na pitanje koji su najveći srpski doprinosi svetskoj muzičkoj sceni odgovara da postoje dva vida ovog doprinosa - jedan vidljiv, a drugi još uvek nedovoljno jasno prepoznat: „Srbija ima nekoliko izuzetnih kompozitora, čije je vreme za predstavljanje nepravedno propušteno. Neka od njihovih dela su mogla da daju značajan doprinos svetskoj muzičkoj baštini.“ Nabrajajući vrhunska dela naših kompozitora koja se kod nas retko ili uopšte ne izvode (Ćele kula i Oratorio profano, vokalno-instrumentalna dela Dušana Radića, ili 5. i 7. simfonija Aleksandra Obradovića, Vizantijski koncert i Pesme prostora, LJubice Marić, Balkanofonija Slavenskog...), Žebeljan kaže da je paradoksalno da evropska muzička scena mnogo bolje razume našu najoriginalniju muziku i sa njom korespondira tačnije i istinitije od nas samih. Budući da je ona sama u svojoj muzici koristila elemente naše muzičke tradicije, pitali smo je u kojoj je meri zaista ta muzika uticala na nju lično kao autora. „U svoju muziku udahnula sam duh naše, ali i balkanske tradicionalne muzike. To znači da u mojoj muzici nema citiranja narodnih pesama ili igara, već je ona građena od zrnaca narodnog duha, od čestica arhetipskog, i od tih se elemenata kasnije, uz razne druge elemente moje duše, gradi svako moje delo. Ali to nije nešto što sam htela ili smislila, to je ono što mi je ljubavlju dato“, kaže Isidora Žebeljan. Imajući u vidu činjenicu da sve do kraja 19. i početka 20. veka klasična muzika u Srbiji nije imala ozbiljniju tradiciju, postavlja se pitanje na kakvim osnovama naši današnji autori prave muziku koja u sebi sadrži i one čestice arhetipskog o kojima je govorila Isidora Žebeljan. Urednica programa Beogradske filharmonije Asja Radonjić, koja je koncipirala i novogodišnji koncert po julijanskom kalendaru, kaže za NIN da jedan od najvećih izazova srpske muzike kroz njenu istoriju upravo predstavlja nedostatak tradicije. „Poznata je činjenica da srpska muzička kultura ne poznaje stilske pravce poput, na primer, renesanse, baroka ili klasike, kao i da su praktično prvi ozbiljniji koraci u pravcu umetničke muzike napravljeni tek sa delatnošću Stevana Mokranjca. Tako su naši stvaraoci praktično ’uskočili’ u pozni romantizam i stilske pravce 20. veka, i veoma ubrzano koračali ka savremenoj muzici, čije su tokove konačno sustigli sa priličnim zakašnjenjem. Danas, čini mi se da se kompozitori trude da prate savremene tokove, naročito veliki broj njih koji je svoje profesionalne karijere nastavio u inostranstvu. Ipak, pomenuti nedostatak tradicije i možda prevelika želja da se što pre uđe u najsavremenije evropske i svetske tokove, rezultirali su muzikom koja, pošto nije prošla kroz sve neophodne faze svoje evolucije, sada, čini se, ima problem u komunikaciji sa publikom“, kaže Radonjićeva. BOGATSTVO I Aleksandra Vrebalov kaže da naš doprinos svetskoj muzičkoj sceni nije naročito veliki: „Rado bih razgovarala o prisutnosti našeg stvaralaštva na koncertima u zemlji, na našim radio-stanicama i ostalim medijima, jer negovanje našeg stvaralaštva u lokalnim okvirima je preduslov da ono bude relevantno i prisutno i izvan zemlje i da ostane za nama kao intelektualna baština“, kaže Vrebalovljeva. Prema njenim rečima, danas je svet mnogo komplikovaniji i slobodniji nego što je nekad bio, pa tako Evropa nije više jedini centar zbivanja u svetu savremene muzike i ne postoji jedan stil koji preovladava. „Takav istorijski trenutak je fantastičan za male države koje su neka vrsta supkultura, jer nam ostavlja prostor za autentično stvaralaštvo koje je sveže na svetskoj sceni, više joj doprinosi nego što je prati. Bogatstvo muzike sa naših prostora i kompleksnost našeg iskustva u redefinisanju identiteta kroz društvene promene u poslednjih dvadeset godina nam daje glas koji može da ima težinu na svetskoj sceni“, kaže ona. A može li klasika biti naš brend, ako je to uspeo da postane i Egzit recimo? Isidora Žebeljan bez oklevanja odgovara: „Oni narodi koji evropskoj civilizaciji mogu da ponude i prezentuju originalna dela umetničke muzike, mogu da računaju da će biti tretirani kao ravnopravni. Umetnička muzika je univerzalni kod komunikacije. Što ste više slušali ove muzike, kod vam je sofisticiraniji. Evropska civilizacija je stara, mudra i mnogo toga je već čula i videla, i nije je moguće prevariti. NJoj nisu potrebna epigonska, trendovska dela, već ono što je jedinstveno. A to je potrebno i nama samima, jer tako spoznajemo ko smo.“ Ona, međutim, napominje da mi često brkamo visoku kulturu sa turizmom. „Trubači u Evropskom parlamentu, u najboljem slučaju, mogu da budu doživljeni na isti način kao što bismo mi doživeli indijsku tradicionalnu muziku u našoj Skupštini - kao egzotiku na koju zaboravljamo već sledećeg trenutka, kad se pređe na meze. Zato je mnogo veće i značajnije odgovoriti na pitanje kako i ko bi trebalo da se bavi prezentacijom naše umetničke muzike. To isključivo mogu da rade ljudi koji imaju ogromno i široko znanje, kao i iskustvo u radu sa inostranim muzičarima i institucijama. A da li takvih ljudi kod nas ima i da li će im se ikada pružiti prilika da išta urade, to je pitanje na koje pada mrak...“, kaže Isidora Žebeljan. Dok uživamo u muzici, dobro je Deo muzičkog nasleđa Srbije i Balkana svakako čini i muzika ovdašnjih Jevreja, koja je pak dobrim delom i sama prihvatila mnoge elemente lokalne tradicije balkanskih naroda. Rabin Isak Asiel kaže za NIN da je zato i teško reći šta je čije, kada se govori o uticajima: „Dovoljno je da se setimo Jozefa Šlezingera i njegovog doprinosa razvoju muzičke kulture u Srbiji. Napevi koje su Jevreji doneli sa sobom iz Španije i drugih krajeva našli su plodno tle u Srbiji i tu se odomaćili. Bilo je tu uticaja sa raznih strana i tradicija, tako da je danas teško razlučiti čije je šta. Vremenom su melodije i napevi dobili specifičnu dimenziju koju nosi ovaj prostor i u tome je lepota, a u lepoti se uživa. Muzika nas objedinjuje i sve dok uživamo u njoj, a ne svađamo se šta je čije, dobro je.