Nema dobre strategije

Da li je Srbija spremna za drugi talas krize? Predstavnici Vlade kažu da zasad nema naznaka da je novi talas iz sveta počeo da se preliva u Srbiju. Da li je tako? Vlada jeste uspela da premosti prvi talas krize, ali ovaj drugi udar, koji se sprema, biće još jači. Nije mi zadovoljstvo što danas mogu da kažem da se većina mojih negativnih predviđanja ostvarila, i da tri godine od početka krize nismo osmislili efektnu strategiju rešenja. Tumačenje svake moje i kritika drugih privrednika kao „pritiska na državu zarad lične koristi“, posledica je shvatanja zaostalih iz nekih prošlih vremena, a i demagoško u suštini. Državu bismo svi trebalo da kritikujemo i pritiskamo, jer ona nije nikakav otuđen centar moći. Ona je naše „zajedničko preduzeće“, i što pre naučimo da je tako posmatramo, tim pre ćemo imati zajedničkog uspeha za dobrobit Srbije. Već početkom ove godine najavljivao sam da će ekonomska kriza dostići vrhunac u 2011. i kao najveći problem istakao povećanje nezaposlenosti, sa čime i dalje ne uspevamo da se izborimo, a što i treba da bude naš najveći ispit. Od 2008. broj zaposlenih smanjen je sa 1,9 na 1,7 miliona. To svakako ne ide u prilog ekonomskom oporavku. Iznova ponavljam da je spas privrede u izvozu i da u sektore koji imaju izvozne šanse Vlada treba da usmeri većinu stimulativnih mera. Naročito je poljoprivreda izvozna šansa. Ona, međutim, konstantno ne biva prepoznata u državnom budžetu kao takva. Da bi se nešto pokrenulo, investicije u agrar bi trebalo da dostignu 20 odsto, a agrarni budžet bi trebalo da bude najmanje pet umesto 2,8 odsto ukupnog budžeta. Jedno od rešenja je i privatizacija najozbiljnijeg resursa, poljoprivrednog zemljišta, a neophodne su i mere podrške proizvodnji hrane i energije. Vlada mora energičnije da donosi mere koje sama najavljuje i da brže reaguje na situacije na tržištu. Umesto da država upravlja sa 270 firmi u stečaju, trebalo bi da ih ponudi svim ozbiljnim privrednicima. Danas imati preduzeće nije samo privilegija, već velika obaveza. I što je veće preduzeće, veće su i obaveze i odgovornost. Problem nelikvidnosti preduzeća biće rešen kad neiskorišćeni resursi budu u vlasništvu onih koji njima znaju da upravljaju. Država bi trebalo da prodaju svojih resursa pomogne političkom propagandom, da iz ruku neuspešnih oni pređu uspešnima. Međutim, svaka ideja spasavanja propalih preduzeća, njihovim prebacivanjem u privatne ruke, do sada je naišla na otpor, praćen jeftinom političkom demagogijom – „zašto bismo neko preduzeće dali ovom ili onom tajkunu, da se možda i obogati od toga“. Kada u glavama političara ova mogućnost sazre kao ideja, nećemo imati razrušena preduzeća, prazne hale, niti ljude bez posla. Za razliku od finansijske krize s kraja 2008. sada se radi o krizi javnog duga u pojedinim zemljama, od kojih su neke važni trgovinski partneri Srbije i nužno je da će svoje unutrašnje probleme preliti i na nas. Hronični problem u ekonomskoj, poslovnoj i političkoj koncepciji Srbije, jeste i dalje odsustvo sluha za realnu potrebu za saradnjom izmeđi Vlade i privrednika. Srbija izgleda nije shvatila poruku privrednika tokom prethodne tri godine. Nema nam pomoći bez nas samih. U ovoj svetskoj krizi svako gleda svoju muku i svakom je svoja muka najveća. Da sam vlast i da Srbiju želim izvući iz krize, u svoj tim bih uveo praktičare i to domaće, jer imamo kapacitete, ali ih ne koristimo na dovoljno efikasan način za dobrobit svih građana. Kad izlazimo iz krize? Sve zavisi od nas, jer koliko brzo shvatimo da za rešenje svih problema moramo krenuti prvo od sebe i sopstvenih resursa, toliko brzo ćemo i doći do ključa za rešavanje problema.