Pun kofer preokreta

Baš šteta što je Nebojša Čović, odmetnuti socijalista, potrošio slogan „Kad je teško, Čović“. Modifikovana verzija te poruke („Kad je teško, pomisli na Socijalističku partiju Srbije“), naime, mogla bi biti efikasno terapeutsko sredstvo za ljude koji su poklekli pod teretom problema i izgubili volju za životom. Ne, naravno, zato što bi pominjanje SPS trebalo da očajnike uputi da zakucaju na vrata te partije, kako bi dobili pomoć u rešavanju nevolja. Naprotiv: istorija pokazuje da su upravo socijalisti bitno doprineli stvaranju problema koji su dugoročno unazadili Srbiju i uslove života njenih običnih smrtnika. Antidepresivno svojstvo pominjanja socijalista leži u dokazima za optimistički stav „ništa nije nemoguće“, kojim obiluje dosadašnja istorija stranke. Šta bi, naime, moglo biti nemoguće ako je partija koja je Srbijom vladala u jednom od najužasnijih perioda njene istorije danas postala najpoželjniji koalicioni partner svima, pa i nekadašnjim protivnicima? Šta bi, potom, moglo biti nemoguće ako se partija tokom čije je decenijske vladavine Srbija zaratila sa celim zapadnim svetom 2008. bezbolno preobratila u ključni faktor formiranja proevropske vlade? I ako je najveći deo „kajmaka“ za ukidanje viza, uvedenih tokom vladavine socijalista, pokupio lider te stranke? GAZIMESTAN I zašto bi nešto bilo nemoguće ako je baš iz partije narasle na „gazimestanskim“ emocijama i obećanjima, danas potekao predlog o rešenju kosovskog problema - tako što bi se Srbija razgraničila sa Albanijom? Zbog čega bi, konačno, nešto bilo nemoguće ako je Ivica Dačić mogao tako uspešno da pređe put od najboljeg imitatora nekadašnjeg partijskog vođe Slobodana Miloševića (glasom, dikcijom, nastupom), preko poluotpisanog političara ozbiljno uzdrmanog aferom „kofer“, pa sve do jednog od najpopularnijih ministara aktuelne vlade i personifikacije (kakve-takve) borbe protiv korupcije i kriminala? O kome, pride, deo analitičara uveliko raspravlja kao o jednom od vodećih kandidata za premijera nakon izbora koji se upravo pripremaju! „Poštujemo prošlost, ali naša prošlost nije naša budućnost“, rekao je jednom prilikom politički dobro prekaljeni Dačić. I time je otkrio dobar deo tajne svog uspeha: naoružati se punim koferom javne „brige za državu“ i pružiti podršku, bez zazora i podsećanja na prošlost, onom ko je trenutno najmoćniji (i ima neophodnu međunarodnu podršku). Kad je zgodno, povlačiti modernizatorske poteze (recimo, uključiti gej aktivistu u rukovodstvo) a kad nije, vratiti se proverenom populizmu (zabrana gej-parade, na primer). Ali nikad, ni pod koju cenu, ne dovoditi u pitanje prošlost partije. Čak ni u trenutku preuzimanja važne uloge u hapšenju Ratka Mladića ili omogućavanja tesne skupštinske većine za osudu zločina u Srebrenici. KONTRAUDAR Umesto osude politike uz koju je Srbija prošla kroz četiri rata i najveću inflaciju u istoriji, i uz koju su njeni građani, ranije poznati po otvorenosti, gostoljubivosti i sjajnom duhu, dobili ulogu večitih sumnjivaca i potencijalnih terorista, Dačić je smislio najciničniji mogući kontraudarac kritičarima. Ušavši u koaliciju sa DS, „otkrio“ je da su demokrate, zapravo, usvojile politiku „i Evropa i Kosovo“ koju socijalisti, navodno, oduvek zagovaraju?! U sećanju na deceniju propadanja zemlje, vođene čvrstom rukom Miloševića, komunističkog aparatčika koga je rečenica „Niko ne sme da vas bije“ preobratila u obožavanog nacionalnog vođu, teško je pronaći uverljive argumente za tu Dačićevu tvrdnju. Demantija je puno: ne samo u sankcijama koje su UN uvele Srbiji, ili na crnoj listi ličnosti kojima je bio zabranjen ulazak u zemlje EU, već i u sećanju na NATO bombe, mobilizacije, progon i ubistva političkih neistomišljenika, medijsko izveštavanje o „šačici demonstranata“ kojim se pokušavala sakriti činjenica o ulicama preplavljenim građanima koji su protestovali protiv izborne krađe i drugih vidova terora. Kada je 5. oktobra 2000. konačno srušen Miloševićev režim, izgledalo je da je socijalistima zadat udarac posle koga sledi samo lagano umiranje. Partiju su potresali sukobi, članstvo se osipalo, medije su preplavile najave sudskih procesa protiv njenih viđenijih članova, govorilo se o lustraciji. Tokom 2005. i 2006, a naročito nakon izbijanja afere „kofer“, tražena je i smena Dačića sa tadašnje funkcije predsednika Glavnog odbora (u čemu se isticao Milutin Mrkonjić, sadašnji ministar infrastrukture i verni prijatelj Miloševića). Bezuspešno: na 7. kongresu stranke, 2006, Dačić je izabran za predsednika. Time je definitivno zakucana politika „preokreta“ SPS-a. PATRIOTIZAM Bolji dani za partiju počeli su kada je od Vojislava Koštunice – Miloševićevog direktnog protivnika na izborima na kojima je poražen - 2006. stigla ponuda za dogovor o parlamentarnoj podršci manjinskoj vladi DSS - G17 plus – SPO – NS. Opravdanje za pristanak socijalisti su našli u Koštuničinoj „patriotskoj“ politici i njegovoj odanosti „borbi za očuvanje Kosova u granicama Srbije“. Bilo je i razočaranih: recimo, Boris Tadić govorio je o „širem političkom dogovoru koji će Miloševića vratiti u sistem vlasti“. Dve godine kasnije, taj povratak fizički je zauvek onemogućen, a predstavnici DS-a nisu pristali na zahtev SPS-a da njihov lider bude sahranjen u Aleji velikana. Još dve godine kasnije, politički interesi su se potpuno promenili, pa je, 7. jula 2008, formirana vlada DS – SPS - G17 plus, u kojoj Dačić zauzima jednu, ili bolje rečeno dve, posle predsedničke i premijerske, najvažnije funkcije u zemlji – pozicije zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova. U jesen iste godine potpisana je i Deklaracija o političkom pomirenju SPS i DS, a u zaborav poslata činjenica da obe stranke „imaju svoju bol“, kako je Tadić opi­sao žal demokrata za streljanim Zoranom Đinđićem i socijalista za umrlim Miloševićem. Oštar slalom kroz pregovore o formiranju vlasti 2008. i „prebeg“ od tadašnjih radikala („prirodnih“ saveznika SPS-a) ka demokratama, nagradio je i Zapad: i Dačić i drugi funkcioneri stranke skinuti su sa listi nepoželjnih i promovisani u drage goste kako evropskih prestonica, tako i Vašingtona. Nešto je malo zapelo samo sa članstvom u Socijalističkoj internacionali, ali, prema poslednjim najavama, i to bi moglo biti rešeno tokom 2012. (U sledećem broju SRS) SVI SOCIJALISTIČKI PREMIJERI OD 1991. GODINE Dragutin Zelenović (januar1991 – decembar1991) Radoman Božović (decembar 1991 – februar 1993) Nikola Šainović (februar 1993 – mart 1994) Mirko Marjanović (mart 1994 – oktobar 2000) Milomir Minić (oktobar 2000 – januar 2001)