Opasne kamate

Poslednjih nekoliko nedelja u domaćim medijima govorilo se o zaštiti konkurencije u bankarskom sektoru. Oglasili su se urednici ekonomskih rubrika, uvaženi profesori univerziteta, poznati zastupnici liberalno-demokratskih tekovina… Naravno odbrana konkurencije u tržišnoj privredi je pohvalna i trebalo bi da nas raduje da su se odmah javili njeni „branioci“. Nažalost, neki naši „branioci“ usput su svojim stavovima otkrili i zabrinjavajuće visoki nivo previda suštine, bojim se i elementarnog nepoznavanja bankarstva i finansija. Evo zašto. Ograničavanje kamatnih stopa na depozite u pojedinim trenucima ima svoje puno opravdanje i bilo je prisutno kao dugogodišnja praksa i u najliberalnijim i najrazvijenijim tržišnim privredama sveta. Naime, odavno je uočeno da se nekontrolisana konkurencija banaka na strani kamatnih stopa na depozite preliva na rast kamatnih stopa na kredite. Uočeno je da to može uticati na dodatno smanjivanje kreditne aktivnosti u zemlji (time i privrednog rasta i zaposlenosti) ali i podizati rizik ukupnog bankarskog sistema. Suviše skupe kredite normalni korisnici neće moći da plate i otuda kreditiranje (i ekonomska aktivnost) zamire. S druge strane, oni koji takve kredite misle da mogu da plate su, po pravilu, rizičniji dužnici, a to utiče na rast rizika u bilansima banaka i narušavanje stabilnosti finansijskog sistema. Time i štediše, koje na prvi pogled, kroz nešto veće kamate, kratkoročno dobijaju, zapravo gube kroz manju realnu sigurnost svojih depozita, Uz to, gubi i celo društvo kroz nižu ekonomsku aktivnost i veći trošak održavanja finansijske stabilnosti. Ne smemo, takođe, izgubiti iz vida jednu specifičnost bankarskog tržišta. Troškove rizičnog ponašanja banaka, po pravilu, mnogo više od njihovih akcionara podnosi društvo, tačnije poreski obveznici kroz osiguranje depozita, dokapitalizacije ili preuzimanje loših kredita u situaciji narušene finansijske stabilnosti. Između nekontrolisane konkurencije na strani kamatnih stopa na depozite i finansijske stabilnosti, uređene liberalne tržišne privrede odavno i nedvosmisleno su izabrale finansijsku stabilnost. I to je postalo deo opštih znanja. Svaki poznavalac bankarstva odlično zna šta znači, zbog čega je uvedena i koliko dugo je bila na snazi čuvena „Regulacija Q“. Dovoljno je pogledati dobar udžbenik. U svetu najprodavaniji i po mišljenju mnogih najbolji je „The Econimcs of Money, Banking and Financial Markets“, autora Frederika Miškina, profesora njujorškog Kolumbija univerziteta i dugogodišnjeg člana Upravnog odbora američkih Federalnih rezervi. U njemu se, u delu koji opisuje mehanizme izgradnje finansijske stabilnosti, navodi šest bazičnih i opšteprihvaćenih principa regulacije i očuvanja finansijskog sistema. Među njima je, uz ostale, upravo princip restrikcije kamatnih stopa na depozite, kao i princip restrikcije konkurencije, kojim se zabranjuje preterano otvaranje filijala banaka. Čuveni zakon o bankama, poznatiji kao Glass-Steagal Act iz 1933. u SAD ograničio je plaćanje kamatnih stopa na depozite po viđenju na nula odsto, a “Regulacijom Q” je dato pravo američkoj centralnoj banci (FED-u) da administrativno ograničava kamatne stope na oročene depozite. Centralna banka SAD ograničavala je kamatne stope na depozite na ovom najrazvijenijem i najliberalnijem finansijskom tržištu u svetu tokom naredne 53 godine, sve do 1986. U to vreme započinje era „deregulacije“, kojoj mnogi ozbiljni analitičari danas pripisuju odgovornost za finansijske nestabilnosti i krize u poslednje dve decenije, pa i za aktuelnu krizu, čije posledice ozbiljno potresaju i našu zemlju. (Autor, guverner Narodne banke Srbije, pisaće jednom mesečno za NIN)