Teror tišine

Umetnost politike je i u tome da se insistira na određenom zahtevu koji, mada u potpunosti „realan“, potkopava samu srž hegemonističke ideologije, tj. koji je i pored toga što je u potpunosti izvodljiv i legitiman, faktički nemoguć (univerzalna zdravstvena zaštita je jedan takav slučaj). Nakon protesta na Volstritu, definitivno bi trebalo mobilisati ljude u te svrhe. Međutim, nikako nije manje važno istovremeno izostati iz pragmatičnog polja pregovora i „realnih“ ponuda. Ono što bi svako trebalo da ima na umu jeste da je svaka rasprava ovde i sada rasprava na neprijateljskoj teritoriji: potrebno je vreme da bi se razvio novi sadržaj. Sve što sada izgovorimo, može nam biti oduzeto – sve osim naše tišine. Ova tišina, ovo odbijanje dijaloga, svih oblika klinča, predstavlja naš „teror“, zloslutan i preteći, kakav i treba da bude. Ovu pretnju je jasno opazila En Eplbaum. Simbol Volstrita je metalna statua bika u samom njenom središtu – a na obične ljude se u poslednje vreme odatle sručila velika količina govana. Mada je uobičajena reakcija samog Volstrita očekivano vulgarno proseravanje, Eplbaumova u Vašington postu predlaže njegovu prefinjeniju namirisanu verziju, sve do pozivanja na Monti Pajtonovo Žitije Brajanovo. Budući da je njen negativni osvrt na Klintonov poziv za konkretne predloge ideološki obojen do srži, zaslužuje da bude detaljno citiran. NEZADOVOLJSTVO Osnova njenog razmišljanja jeste zaključak da su protesti širom sveta „slični nedostatkom fokusa, amaterskom prirodom i, pre svega, odbijanjem da se uklope u postojeće demokratske institucije. U NJujorku su demonstranti kliktali ‘Ovako izgleda demokratija’, ali demokratija tako ne izgleda. Tako izgleda sloboda govora. Demokratija je mnogo dosadnija. Demokratija zahteva institucije, izbore, političke stranke, pravila, zakone, pravosuđe i mnoge druge nimalo glamurozne aktivnosti koje troše vreme. /.../ Svejedno, u jednom pogledu, propust međunarodnog pokreta ‘Okupiraj’ da proizvede čvrste zakonodavne predloge razumljiv je: izvori svetske ekonomske krize, kao i njeno rešenje nalaze se, po definiciji, izvan nadležnosti lokalnih i nacionalnih političara.“ „Pojava međunarodnog pokreta demonstranata koji nemaju dosledan program, samim tim, nije nikakva slučajnost: to je odraz dublje krize, one čije rešenje nije nimalo očigledno. Demokratija je zasnovana na vladavini zakona. Demokratija funkcioniše samo unutar jasnih granica i među ljudima koji se osećaju kao deo iste nacije. ,Globalno društvo’ ne može da bude demokratska nacija. A nacionalna demokratija ne može da upravlja globalnim osiguravajućim fondom od milijardu dolara, sa štabom u poreskom raju i zaposlenima raštrkanim širom sveta.“ „Za razliku od Egipćana na trgu Tahrir, sa kojima se londonski i njujorški demonstranti otvoreno (i suludo) upoređuju, mi u zapadnom svetu imamo demokratske institucije. One su osmišljene da odraze, barem grubo, želju za političkom promenom unutar date nacije. Ali, oni ne mogu da se suoče sa željom za globalnim političkim promenama, niti mogu da kontrolišu situacije koje se odvijaju izvan njihovih granica. Mada i dalje verujem u ekonomske i duhovne dobrobiti globalizacije – zajedno sa otvorenim granicama, slobodom kretanja i slobodnom trgovinom – globalizacija je očigledno počela da podriva legitimitet zapadnih demokratija. ,Globalni’ aktivisti će, ukoliko ne budu obazrivi, ubrzati taj pad. Demonstranti u Londonu viču: `Neophodan nam je razvoj!` Pa, oni već doživljavaju razvoj: on se zove britanski politički sistem. A ukoliko ne budu pronašli način da ga iskoriste, jednostavno će ga dodatno oslabiti.“ Prva stvar koju treba istaći jeste da Eplbaumova proteste na trgu Tahrir svodi na zahteve za demokratijom zapadnog stila – kada to učinimo, naravno da postaje besmisleno upoređivati proteste na Volstritu sa egipatskim događanjima: kako demonstranti ovde mogu da traže ono što već poseduju, tj. demokratske institucije? Ono što se time gubi iz vida jeste opšte nezadovoljstvo globalnim kapitalističkim sistemom koji, očigledno, poprima različite oblike u zavisnosti od toga gde se nalazi. PUKOTINA Ali, najšokantniji deo argumentacije En Eplbaum, istinski čudna pukotina u dokazivanju, pojavljuje se na kraju. Nakon priznanja da su nezaslužene ekonomske posledice globalnog kapitalističkog finansiranja, zahvaljujući njegovom međunarodnom karakteru, izmakle kontroli demokratskih mehanizama koji su po definiciji ograničeni na nacionalne države, ona izvlači neophodan zaključak da je „globalizacija očigledno počela da podriva legitimitet zapadnih demokratija“. Za sada je OK, možemo da kažemo: upravo je to ono na šta demonstranti žele da ukažu – da globalni kapitalizam podriva demokratiju. Međutim, Eplbaumova ne donosi jedini dalji logički zaključak koji iz toga sledi – da bi trebalo da počnemo da razmišljamo o tome kako proširiti demokratiju izvan njenog državno-višepartijskog političkog sistema, koji očigledno zanemaruje razorne posledice ekonomskog života. Umesto toga, ona izvodi čudan okret u razmišljanju i krivicu prebacuje na same demonstrante koji postavljaju ova pitanja. NJen poslednji pasus zaslužuje da bude ponovljen: „,Globalni’ aktivisti će, ukoliko ne budu obazrivi, ubrzati taj pad. Demonstranti u Londonu viču, „Neophodan nam je razvoj!“ Pa, oni već doživljavaju razvoj: on se zove britanski politički sistem. A, ukoliko ne budu iznašli način da ga iskoriste, jednostavno će ga dodatno oslabiti.“ Budući, dakle, da se globalna ekonomija nalazi izvan polja demokratske politike, svaki pokušaj da se demokratija proširi na nju ubrzaće njeno propadanje. Šta nam, onda, preostaje da uradimo? Da se borimo unutar postojećeg političkog sistema koji, po samoj Eplbaumovoj, NIJE SPOSOBAN da odradi taj posao... ANTIKAPITALIZAM Upravo ovde bi trebalo da idemo do kraja: danas antikapitalisti ne nedostaju, čak smo svedoci prekobrojnih kritika o užasima kapitalizma: knjige, opsežne novinske istrage i TV-izveštaji obiluju informacijama o kompanijama koje nemilosrdno zagađuju našu životnu okolinu, o korumpiranim bankarima koji nastavljaju da dobijaju masne bonuse dok njihove banke bivaju spasavane javnim novcem, o manufakturama u kojima deca prekovremeno rade, itd. Ali, postoji jedna kvaka u mnoštvu svih ovih kritika: ono što po pravilu nije njihova meta, kako god nemilosrdno izgledale, jeste demokratsko-liberalni okvir borbe protiv ovih neumerenosti. NJihov eksplicitan ili implicitan cilj jeste demokratizovati kapitalizam, proširiti demokratsku kontrolu na ekonomiju pritiskom javnosti, parlamentarnim istragama, strožim zakonima, poštenim policijskim istragama, itd – ali nikada ne dovodeći u pitanje demokratski institucionalni okvir buržoaske pravne države. Ovo ostaje sveta krava koju se čak ni najradikalniji oblici ovog „etičkog antikapitalizma“ (forum Porto Alegre, pokret Sijetl) ne usuđuju da dotaknu. Upravo se ovde Marksov ključni uvid može primeniti, danas možda više nego ikada: prema Marksu, pitanje slobode ne treba smestiti prvenstveno u političku sferu („Da li država ima slobodne izbore?“, „Da li je sudstvo nezavisno?“, „Da li su mediji oslobođeni prikrivenih pritisaka?“, „Da li se poštuju ljudska prava?“, kao i slične liste pitanja koju različite „nezavisne“ – i ne tako nezavisne – zapadne institucije primenjuju kada žele da izreknu sud o nekoj državi). Kraj u narednom broju