Šta Slovence vezuje za Srbe

Komentarišući zaključak da pripada generaciji novinara koja još uvek ima šta da kaže, Jurij Gustinčič (82), legenda jugoslovenskog novinarstva, čovek koga smatraju zaslužnim za uvođenje intelektualizma u posleratno novinarstvo, odgovara: - Stasali smo u jedno vreme koje je bilo dramatično, mada jednostavno u mnogim stvarima. Energično vreme, rekao bih. Ja se ponosim svojim radom u “Politici”; kada sam u najavi svečanog broja, povodom stogodišnjice izlaženja lista, video svoje ime pored imena Predraga Milojevića, doživeo samo to kao pomalo nezasluženu satisfakciju.

DETE KOMINTERNE: Rođen sam u Trstu, detinjstvo sam proveo u LJubljani. Tamo sam završio osnovnu školu, pa smo emigrirali u SSSR, gde je već bio moj otac, pripadnik one prve generacije jugoslovenskih komunista. Mislili smo da ćemo tamo boraviti godinu-dve, očekivala se revolucija u Nemačkoj, koja se i dogodila, ali sa Hitlerom umesto komunistima.

Početkom 30-ih život u Rusiji bio je strašan za nekog ko je došao iz građanski sređene, uspavane LJubljane. U Moskvi je vladao košmar, ulicama su se vukle gomile dece bez nadzora, uglavnom deca kulaka poslatih u Sibir. Udruživali su se u bande i lutali po gradovima, hiljade njih. Tramvaji su jedva radili, u školu sam često išao pešice, veoma dugo. Uprkos svim nedaćama i lošem životu, u Moskvi se odvijao intenzivan kulturni život, sve do Staljinovih čistki 1937/38. godine. Tamo su bili Majerhold i Stanislavski, Tagirov, održavani su sjajni koncerti sa vrhunskim dirigentima... Ta kulturna Rusija koju sam upoznao, bila je najbolja strana tadašnje Rusije.

Svi su očekivali ulazak Nemaca u Moskvu. Moj dobar drug, sin Maksima Litvanova, ministra spoljnih poslova, u poverenju mi je rekao da će Nemci za koji dan biti u Moskvi. Sa grupom prijatelja krenuo sam niz Volgu, išli smo sve do Aškabada, glavnog grada Turkmenistana. Tamo se smestio naš univerzitet. Međutim, dobio sam telegram da treba da idem na Kavkaz, u Tbilisi, i odande vodim radio-emisiju na slovenačkom jeziku. Ironija je da me za vreme rata uopšte nisu čuli u Sloveniji, ali se u Beogradu 1945, događalo da mi ljudi kažu: Poznat nam je vaš glas! Dakle, novinarsku karijeru započeo sam na Kavkazu pre više od 60 godina.

Srpski sam počeo da učim u brigadi dobrovoljaca, koja je ovde došla sa Crvenom armijom 1944. Posle borbi za Čačak i Beograd, brigada je nastavila za Sremski front, i tamo praktično nestala. Mene su zadržali u Beogradu, takoreći nosili su me na rukama, jer sam došao iz SSSR-a. Verovali su u komunistički raj i nisu hteli da slušaju kad sam im pričao kakav je život tamo. Ostao sam godinu dana u Beogradu, pa sam se vratio u Moskvu da završim studije. Opet nisam uspeo jer je došla Rezolucija IB-a; navrat-nanos morao sam da se vratim. Ovde je moj otac bio uhapšen i poslat na Goli otok. Hteo sam da odem u Sloveniju, ali prijatelji su me savetovali da je sa mojim prezimenom bolje da neko vreme budem u Beogradu. To neko vreme veoma se produžilo.

PREDRAG MILOJEVIĆ: Radio sam u direkciji za informacije, bio načelnik jednog odeljenja; birokrata, dakle. Imao sam veoma dug jezik, brzo su hteli da me se otarase. Učinio sam to sam, što u ono vreme nije bila praksa. Onda se dogodilo da sam na ulici sreo Bogdana Pešića, urednika “Politike”, sa kojim sa mesec dana ranije bio u Parizu. Pitao sam: Bogdane, bi li ti mene primio u “Politiku”? Kratko je rekao: Da. - Kad mogu da dođem na razgovor? - Šta ima da razgovaramo, rekao je, dođi sutra na posao! Bilo je to u decembru 1951.

Prvi zadatak bio je da napišem komentar o Đilasovom govoru u UN. Učinio sam to, ali su mi stari novinari temeljno preradili tekst; to je sve bilo precrtano, reči su promenjene. Moj srpski jezik nije bio naročito dobar, ali oženio sam se Srpkinjom, i polako unapređivao jezik. U redakciji sam sedeo u neposrednoj blizini Predraga Milojevića. Nikad neću da zaboravim jednu njegovu sugestiju. Pročitao je moj tekst i rekao: Jurij, da li bi mi dozvolili da vam nešto pokažem? Klimnuo sam glavom, a on je makazama isekao moj tekst, razdvojio ga na pasuse i drugačije ih razmestio. - Mislim da bi ovako bilo logičnije, rekao je. Tako sam od Predraga Milojevića naknadno učio abecedu novinarstva. Jer umesto da krenem od pijačnog barometra, ja sam novinarstvo započeo svetskom politikom.

AUTOCENZURA: Bio sam nemirnog duha, imao sam slobodarske izjave, koje su mi povremeno stvarale teškoće. Bogdan Pešić je hteo da me pošalje za dopisnika u Nemačku, s čime se nisu složili neki drugovi; pa mi je jednom oduzet pasoš. Opasnost za mene nastala je u vreme prve pobune Milovana Đilasa. Na hodniku me je zaustavio urednik Danilo Purić, i rekao: Jurij, diskutovao si o temama o kojima piše Đilas, sada je tačka. Da više od tebe nisam čuo reč! Tek kada sam u Londonu zamenio Miroslava Radojčića 1957, za mene su prestale te vrste teškoća.

Ni danas ne znam zbog čega nisam poslat u Nemačku, niti zašto mi je oduzet pasoš. Policija nije bila dužna da vam objašnjava zašto vam rade ovo ili ono. Samo su mi saopštili da moram da vratim pasoš. Interesantno je da su vrata prema Zapadu prvi otvorili dopisnici. Već je to 1950. učinio Miroslav Radojčić, kada je iz Londona počeo da opisuje običan, svakodnevni život. Onda smo mi to nastavili, i polako širili. Doduše, nismo išli predaleko. Određenu autocenzuru imam i danas, kad ne postoje nikakve političke zapreke. U potpuno odsustvo autocenzure i ne verujem. Bili smo veoma pažljivi kada je u pitanju bila spoljna politika, pogotovo nesvrstanost. Baš na tome sam načinio gaf, objavivši kolumnu u “Politici” 1967, zvala se “Bez iluzija”. Napisao sam da je nesvrstanost lepa stvar, ali da više pažnje treba posvetiti odnosima sa Zapadom. Nastala je velika gužva, pa su me sklonili u Grčku, na tri meseca. Nije to bio moj manir. Ja sam razvio jedan umilni stil, da se kaže istina a da ne zvuči strašno. Godinama sam radio na njemu, i postao je deo mene. I danas, kada mogu da pišem drugačije, pišem tako. Recimo, ako bih nekom morao da kažem da je svinja, svakako bih našao lepši izraz.

PRE BITLSA: Imao sam tremu kad sam došao da zamenim Miru Radojčića, ali čim sam sišao iz voza na stanici Viktorija, osetio sam da je London moj grad. Zaista, tih devet godina, koliko sam proveo u njemu, smatram najlepšim u svom životu. Kažu da sam najbolje pisao kad sam bio dopisnik u Americi, a ja sam se kao novinar najbolje osećao u Londonu. Rekao bih da su to bile godine stare, klasične Engleske. Recimo, ako ste potpisivali ček, nisu vam tražili ličnu kartu. Polazili su od pretpostavke da ste pošten čovek. Do pojave Bitlsa omladina nije bila primetna, preko noći, sa njima sve je počelo da se orijentiše na mlade. U mnogim aspektima život se promenio, na manje dobar.

Tamo sam naučio da se ponašam isto kao što se ponašaju novinari na Zapadu, a to je da oni za sebe ne smatraju da su na nižim stepenicama od političara ili diplomata. Posećivao sam razne ministre, često odlazio na prijeme po ambasadama, i ako bih od nekog državnog činovnika bio pozvan na večeru, ja bih to uzvratio. Naravno, iz svog džepa, jer “Politika” nije bila mnogo izdašna. Trudio sam se da održavam taj jedan stil ponašanja, koji sam smatrao pozitivnim.

VISKI U ČIKAGU: Događaji u Čehoslovačkoj veoma su nas intrigirali. Postojala je šansa da se pored Jugoslavije pojavi još jedna socijalistička zemlja koja će biti nezavisna od Moskve. Pošto je to Čehoslovačka, verovatno sa mnogo više demokratije nego što je tada bilo kod nas. Novinari su često išli dalje od politike, skretali su nam pažnju da ne preterujemo. Meni je “Politika” objavila tekst na prvoj strani, u kome je bio nacrt njihovog novog partijskog ustava. Tu se prvi put pojavljuje pravo partijske manjine: ako izgubi na glasanju, može i dalje da zastupa svoje mišljenje. Do tada je to uvek bilo žigosano kao frakcionaštvo. To je bilo u julu 1968, predviđao sam da s tim neće ići lako, ali sve nas je iznenadila sovjetska intervencija. Meni se dogodilo da baš tog dana, 21. avgusta, budem u LJubljani. Na brzinu sam otputovao u Prag, nisam bio poneo lične stvari, a supruga mi ih je donela u LJubljanu. Ipak, uspeo sam da se odmah vratim, i probijem do Bratislave. Tako da moj prvi izveštaj o intervenciji nije bio iz Praga.

Godinu dana kasnije “Politika” mi je predložila mesto dopisnika u Moskvi. Još sam tamo imao prijatelje, smatrao sam da će imati neugodnosti zbog mog prisustva. Dugo sam razmišljao o ponudi, čak sam imao i jedan razgovor sa Markom Nikezićem, savetovao mi je da ne idem u Moskvu.

Otišao sam na jednomesečni put po Americi, i pred sam kraj dobijem telegram od Saše Nenadovića da sam postavljen za dopisnika u NJujorku. - Prekini put i preuzmi dužnost! Mene je tada više privlačila Nemačka, ali stavljen sam pred zid, da se odmah opredelim. Posle noći razmišljanja i flaše viskija u hotelskoj sobi u Čikagu, spakovao sam stvari i otišao u NJujork da preuzmem dužnost. Mislio sam da će to trajati godinu-dve, a ostao sam 14 godina. Zahvatio sam vladavinu četvorice predsednika: Niksona, Forda, Kartera i Regana. Došao sam u vreme velikih studentskih demonstracija, i to su bile teme za moje prve izveštaje i reportaže. Potom se dogodila votergejtska afera, jedan od najznačajnijih događaja o kojima sam pisao u svojoj karijeri. Posle je bilo manje zanimljivo; danas mi je žao što sam tako dugo bio u Americi, zaglavio tamo. Mogao sam i ponešto drugo da vidim u svetu.

ImpiČment: Mislim da je Jugoslavija imala veliku šansu sa liberalima, bio bi to sjajan iskorak u demokratiju. Odjednom se našlo nekoliko izuzetnih političara: Kavčić u Sloveniji, Tripalo u Hrvatskoj, to je Nikezić u Srbiji i Crvenkovski u Makedoniji. Ali, u istoriji se nikada ne može predvideti kako će se stvari odvijati. Bio sam veoma pogođen i razočaran padom liberala, ali nije došlo ni do kakve tenzije između mene i uredništva. Dogodilo se da je moj rad kritikovan na nekakvoj ideološkoj komisiji, i ta informacija se pojavila u štampi. Jedno jutro uzmem “Vašington post”, i zaprepastim se kad vidim svoje ime u njemu. NJihov beogradski dopisnik Duško Doder piše da jedna od zvezda “Politike”, Jurij Gustinčič, ima teškoće zbog partijske kritike o svom podilaženju Zapadu. Onda se javio moj urednik, kratkim pisamcetom. - Čujem da si jako nervozan! Ne znam odakle je to mogao da čuje, ja se nisam oglašavao. Kaže: Nema razloga, mirno radi dalje! Tako mi je stavio do znanja da je moj slučaj razrešen.

Znate, čudne stvari su se smatrale za “podilaženje Zapadu”. Meni su prebacivali što sam sa oduševljenjem pisao o teškoćama Ričarda Niksona. -Kako može da se napada jedan predsednik!? Čak su mi iz naše ambasade skretali pažnju da pazim šta pišem, jer je Nikson veoma osvetoljubiv, i da nam to neće zaboraviti! U stvari, mučilo ih je nešto drugo: činjenica da postoji sistem u kome ako se parlamentu ne sviđa predsednik, mogu da naprave impičment protiv njega. U tome je bila suština mog “podilaženja Zapadu”.

SLOVENCI I SRBI: Penzionisan sam u vreme kada smo na sastancima veoma glasno kritikovali rad “Politike”. Naročito je Miro Radojčić ostao upamćen, svojim govorom o Bakočeviću. Za Miru, Slavu Đukića i mene pazili su kada ćemo tačno navršiti 35 godina staža. Sva trojica smo penzionisani istog dana 1985, na brzinu, što kažu po sili zakona, i bez oproštajnog ručka. Otišli smo u “Zonu”, i napili se.

Bio sam odan “Politici”. Pre nego što sam otišao, stavio sam do znanja da sam spreman da nastavim saradnju. Dobio sam oštar odgovor: Nismo zainteresovani. Javićemo vam ako bude potrebno! Naravno, nikad nisu javili. Tako se završila moja karijera u “Politici”, ali otvorile su se druge mogućnosti: “Slobodna Dalmacija” ponudila mi je saradnju, pa sam sedam godina pisao kolumnu u slovenačkom časopisu “Naši razgledi”, devet godina u “Mladini”. Sa prestankom izlaženja “Naše Borbe”, završava se moja beogradska novinarska biografija. Sada radim samo u Sloveniji.

Ugled SFRJ bio je na visokom nivou, kada sam došao za dopisnika u London. Krajem 60-ih i u 70-im nije više bio tako visok. Kada je komunikacija između Moskve i Vašingtona postala direktna, nisu im bili potrebni posrednici. Ipak, praktično do svog kraja, bila je to uvažena zemlja. Predviđao sam jedno veoma dosadno vreme posle Titove smrti, sa obazrivim, nesigurnim liderima, sa puno jalovih kompromisa... Moram priznati, nisam predviđao dramatičan finale. Na svim stranama je bilo potrebno ogromno strpljenje, koje nije postojalo ni sa slovenačke strane, još manje sa Miloševićeve.

Od polovine 19. stoleća Srbija i Slovenija bile su povezane u priličnoj meri. Srbima je Slovenija značila kao prozor u Evropu, ovde su ostajali da žive Slovenci. Konačno, sinovi jednog od njih, pokrenuli su “Politiku”. Meni je zanimljivo šta se sada događa: za Novu godinu ovde je boravilo desetak hiljada, uglavnom mladih Slovenaca. Oni nisu učili srpskohrvatski, praktično, njih ništa ne vezuje za Srbe. Zašto ne idu u Beč, nego dolaze u Beograd? Oni znaju napamet Balaševićeve pesme, spaja ih alternativna kultura. To je interesantan fenomen. Svakako ne treba imati iluzije, onakva država nikad više neće postojati, ali taj prostor niko nije odneo. U njemu i te kako ima mesta za kulturne i druge veze.