Besmislom na birače

Prljavi veš i pokoji kostur kuljaju iz ormara. Podmetačine, u potpunosti ili delimično zasnovane na istini, očekivano se množe u medijima – krenulo je sa otkrićima, koja nikoga nisu iznenadila, da je Nebojša Čović punio džepove dok je bio nadležan za Kosovo, da se Aco Tomić viđao sa Ratkom Mladićem, da ovaj ili onaj tajkun stoji iza ovog ili onog političara, a političar iza tajkuna... Kvalitet više u odnosu na prethodne sezone - na opanjkavanje, koga je bilo i ranije, nadograđuju se bedastoće i gluposti. Poslanici su se posvađali oko Anđeline DŽoli – po uticaju parlamenta u Srbiji, to i jeste njihov domet. Ili, neka sumnjiva družina iz Luksemburga najavljuje da će u Srbiji za dve godine izgraditi najveću solarnu elektranu na svetu, u šta će uložiti tri milijarde dolara, što je oko nekoliko desetina puta više od do sada najveće grinfild investicije, i to baš u sunčanu centralu, na našem osrednje tmurnom podneblju. I sve nešto tako. Niko više i ne pokušava da održi privid smisla. Samoostvarivanje besmisla kao vladajućeg principa najuočljivije je na slučaju Kurir. Ostalo je nepotvrđeno da li je, ili nije, ovaj list najniže reputacije, koju je zadržao iako za njega važi da je u međuvremenu pao pod kontrolu Demokratske stranke, zaista hteo da kupi Politiku, Novosti i Dnevnik. Sve i da nije, sama ideja da je tako nešto uopšte moguće zvuči nadrealno. A osim osnovnog besmisla, ta priča još govori i da vlast, uprkos obavezama da to učini, ne namerava da se odrekne kontrole nad medijima, kao i koliko politička elita polaže na sopstvenu medijsku sliku. I u pravu su – mediji jesu važni jer stvaraju sopstvenu stvarnost, u kojoj takva elita jedino može da postoji. Zaboravljaju, međutim, da ona druga stvarnost izlazi na izbore, a često, isprovocirana upravo besmislenošću one prve, posegne i za poslovično umazanom motkom.