Sečivo u tkivo

Taj sporazum, beznačajan za našu zemlju u ovom trenutku, verovatno bi i prošao potpuno neopaženo da Klintonova tom prilikom nije istakla Gračanicu kao jedno od najznačajnijih kulturnih blaga i da nije navela da „spomenici kulture moraju da budu sačuvani za narod na Kosovu i Balkanu, kao i za ljude u celom svetu“, što je ovde protumačeno kao američko prisvajanje srpskog Jerusalima zaostavštini nove nepriznate države. A sve je dodatno isprovocirano činjenicom da je ovaj sporazum potpisan svega nekoliko meseci nakon što je u Parizu, na kongresu Uneska, odbijen zahtev da se četiri velika kulturna dobra na Kosovu kao što su Gračanica, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i Bogorodica LJiviška proglase spomenicima Kosova, umesto srednjovekovnim spomenicima na Kosovu u Srbiji, kako se i dalje u tom Komitetu vode, o čemu je naš list već detaljno pisao (NIN, 3159). Iako zvanična Srbija nije mogla nikako da reaguje na potpisivanje sporazuma na relaciji Amerika – Kosovo, niti je pitana za saglasnost, svi se slažu da kulturna dobra, ma gde da se nalaze, ne mogu da pripadaju nikome drugom sem onome u čijem su vlasništvu. A vlasništvo nad Gračanicom Klintonova nije ni dovela u pitanje. I šta je onda problem? Da li takav sporazum, čiji je sadržaj još uvek nedostupan i za kojeg je teško reći šta i zaista znači i kakva će njegova dalja implementacija biti, predstavlja stvarnu pretnju u vezi s pitanjem budućnosti kulturnog identiteta u ovom delu zemlje? Stvar je u tome, međutim, da je nakon brojnih deoba u poslednje dve decenije, strah od gubitka nacionalne prepoznatljivosti u našem narodu postao razumljiv, pogotovu kada je u pitanju njegova sama srž, sadržana u kulturnoj zaostavštini. Kako identitet svakog naroda čini njegova kulturna baština, tako neizrečenost pripadnosti svetinje od visokog značaja u problematičnom delu zemlje od strane prokažene američke državne sekretarke, deluje poput najoštrijeg sečiva zarivenog u meko tkivo. Jer ovdašnje mnjenje s razlogom je postalo osetljivo na brojna odricanja i žrtvovanja vlastitosti. Kako se zemlja raspadala, tako se narod neminovno suočavao sa deobama kulturnog nasleđa. Pitanje vlasništva nad Nikolom Teslom recimo nakon raspada SFRJ, ili deobe NJegoša nakon proglašenja samostalnosti Crne Gore, samo su primeri postepenog razvoja straha od gubitka identiteta. Sada se čini da odbrana loze Nemanjića deluje kao poslednje uporište u borbi za kulturni pa, samim tim, i nacionalni identitet. Jer sasvim je jasno kome pomenuta mesta na Kosovu pripadaju. Jasno je i da se sredstva američke vlade data vladi Kosova svakako ne mogu koristiti bez saglasnosti vlasnika kulturnih dobara. Ali problem je nastao onda kada je postavljeno pitanje šta bismo mogli izgubiti, a ne šta bismo dobili. Reakcija na potpisivanje sporazuma u Vašingtonu samo je posledica odraza straha za naredno odsecanje tkiva.