Havel

Havel potiče od latinske reči gallus petao. Kako je ova reč izmenila suglasnike komplikovano je, mada su etimolozi našli objašnjenje. Nemojte me pitati, jer nije ni mnogo zanimljivo. Zanimljivija je sudbina pokojnog Vaclava Havela. Bio je ozbiljan i primeran disident. Uporno je pisao svoje odlične satirične dramolete. Zbog kojih je između ostalog dopadao zatvora. Mi u Ateljeu 212 februara 1981. godine spremili smo njegove ubojite a duhovite jednočinke „Audijencija“ i „Vernisaž“ dok je bio sužanj. Kada je tek granulo proleće 1996. godine obreo sam se odmah u Pragu. Odnekud je Vaclav Havel čuo za moj dolazak povodom Bitefa i pozvao me u svoju predsedničku palatu na Hradčanima. Pitao sam ga da li je primio program predstave koji sam mu poslao na zatvorsku adresu. U stilu svojih satiričnih drama, reče: „Ne, nisam. Verovatno ih je zadržao direktor zatvora. On je bio veliki ljubitelj pozorišta. Kadgod se danas sretnemo na Vaclavskim namestima siti se ispričamo“. Tim povodom sam mu ispričao da su članovi ambasade zvanično protestovali što ga stavljamo na repertoar, a onda privatno dodali da im je veoma milo što ga prikazujemo. Bilo je to sasvim u stilu Hašekovog dobrog vojnika Švejka. Ne znam otkud mi hrabrosti da mu kažem da smo očekivali da se, kad je postao predsednik Čehoslovačke, a potom i Češke, zahvali Ateljeu 212 što smo ga igrali dok je bio u zatvoru. U svom duhovitom stilu, posmatrajući svoje saborce za Praško proleće, a sada mlade savetnike, sličnije bodigardima nego umetnicima rekao je: „Kad se završi ovaj naš susret, pokrenuću pitanje da se ovi momci kazne što me to nisu posavetovali“. To je, naravno, najmanji greh sjajnog pisca Vaclava Havela. Ja, međutim, ni sada, kad ga više nema, ne mogu da mu oprostim što je 1999. godine javno bio za NATO bombardovanje Beograda, kao način da se skine Milošević sa vlasti. Za mene je to bio kontraproduktivni metod, a sa strane Havela nedostojan gest jednog umetnika i intelektualca. Setio sam se da je nama u Kraljevini Jugoslaviji bilo milo što Prag nije bombardovan na početku Drugog svetskog rata, bez obzira na razlog: nacisti su Prag smatrali nemačkim gradom. Setimo se nacističkog filma „Zlatan grad“ (1942) sa Kristinom Zederbaum u glavnoj ulozi.