Zalog za budućnost

Godina je okončana. Svi romani koji mogu da konkurišu za nagradu pristigli su na našu adresu. Poslednje nedelje u godini dostavljeni su još naslovi 30. februar Jelene Đurović (Everest medija), Vreme prevrnute vode Sanje Tomić (Evro-Đunti) i Enigma jedne knjige i jednog kamena Radenka Smiljanića ( Smart Studio) o kojima će žiri diskutovati na sastanku 10. januara, nedelju dana pre proglašenja ovogodišnjeg pobednika. Ukoliko budu zaslužili, i ovi romani se mogu priključiti najužem izboru sastavljenom pred kraj godine, u kome su se našli Almaški kružoci lečenih mesečara Franje Petrinovića, Bernardijeva soba Slobodana Tišme, Kontrolni punkt Davida Albaharija, Mein Kampf Svetislava Basare, Oda manjem zlu Voje Čolanovića i Sasvim skromni darovi Uglješe Šajtinca. A evo kako zapravo žiri vidi izdavačku godinu za nama. Nad ambisom Vasa Pavković Činjenica da je 2011. godine objavljeno pedesetak romana manje nego godinu dana ranije, stvara utisak da je romaneskna produkcija u proseku bolja. U suštini i ove godine postoji dvadesetak relevantnih romana i osamdesetak koji su uglavnom izašli greškom. Greškom izdavača i greškama pisaca. Ambis koji deli pisce i one koji bi to da budu i dalje je dubok i predubok. Nepremostiv. Iz nekog nejasnog razloga romane bi da pišu taksi vozači i politikolozi, feljtonisti i avio-inženjeri, informatičari i nezaposleni, slikari i badavadžije... Zašto je to tako – teško je objasniti – ali je šteta posečenog drveća i izgubljenog vremena... Dakle, skoro četiri petine rukopisa odštampanih u 2011. godini, koji su imali ambiciju da budu romani, uskoro neće zanimati nikog i neće predstavljati ništa. Kao što ni sad ne predstavljaju, ako zanemarimo činjenicu da većina predstavljaju nešto njihovim tvorcima i užoj rodbini... Najbolje romane napisali su uglavnom oni od kojih se to očekuje – pripadnici tzv. srednje generacije. Čak četiri dobitnika NIN-ove nagrade objavili su ove godine uspele romane. Odmah uz njih su mladi pisci kojima poverenje ukazuju Mono i Manjana, Stubovi kulture, Laguna... Ne mogu a da ne istaknem neke od mladih i novih: Marko Krstić, Popovski, Šurbatović, Adašević, ali i Tijana Ašić, Vida Crnčević Basara... Pominjem, dakle, ne samo iz kurtoazije Vladimira Kecmanovića i Lauru Barnu, Mirjanu Novaković, Igora Marojevića i Zorana Petrovića, čiji su ovogodišnji romani bili možda slabiji od onih iz prethodnih godina, no opet vredni svake čitalačke i kritičarske pažnje. Branko Čanković je napisao još bolji roman nego prošle sezone i on je za mene najveće iznenađenje u protekle dve godine. Evidentan je nedostatak sasvim mladih pisaca. O šest romana iz najužeg izbora NIN-ovog žirija, neću pisati ovog puta. Tematski raznovrstan, savremeni srpski roman se sve uspešnije bavi aktuelnim, teškim vremenom i sudbinom ljudi u njemu. U ozbiljnosti i umetničkoj dovršenosti dvadesetak romana, krije se zalog budućnosti ovog žanra i nada da će mu naši čitaoci posvetiti pažnju narednih meseci i godina. Pisci i čitaoci LJiljana Šop Statistika kaže da broj novih objavljenih romana u Srbiji već nekoliko godina prelazi 100. Tako je bilo i u 2011. godini. Sa dvogodišnjom praksom čitanja svega što se pojavi, utvrđujem izvesne parametre koji se poklapaju sa lanjskim iskustvom, premda sam protivnik statistike u književnim poslovima. Dve trećine tih „romana“ ne vredi ni prelistati, a čitanje je mazohistički podvig. Šteta za utrošeni papir, posečeno drveće, radne sate svih u „proizvodnom lancu“. Premda je skribomanija najbezazleniji greh u savremenom društvu. Jedna trećina svakako zavređuje pažnju. Tih tridesetak romana godišnje u Srbiji trebalo bi iz različitih razloga da pročitaju N.N. čitaoci u ovoj zemlji: da ponešto saznaju, da se nad mnogo čim zapitaju, da bolje razumeju sebe i druge, da se zabave i nasmeju, da podstaknu sopstvenu maštu, obogate vlastiti rečnik, ne zaborave svoj jezik. Ali, pošto je knjiga veoma širok pojam, a roman tek jedan njen segment, statistika je neumoljiva: koliko naših građana pročita trideset knjiga godišnje? Zbrojimo li tu sve druge knjige (priče, eseje, pesme, prevedenu književnost...), koliko će njih pročitati solidne romansijerske pokušaje iz jednogodišnje produkcije? Evo nas kod „užeg izbora“. Svaki će književni profesionalac svake godine odgovorno ustvrditi da petnaestak romana u Srbiji svakako vredi pročitati. Ali retki su i oni autori tih romana koji će pročitati četrnaest svojih kolega, pa kako onda zameriti „običnim smrtnicima“ što ignorišu sve spiskove kritičara, skloniji anonimnim tvorcima top-lista? Uostalom, čitaoci su svoj „kulturni dinar“ ionako već utrošili pod dejstvom reklama i moćnog informativnog pritiska (ove godine na Lauševića, prošle na Kusturicu i Ćosićeve memoare, tamo neke na Bjelicu, Habjanovićevu... ) I dok se na sve strane praznuje i političi, zamišljam lica onih koji čitaju vest o šest romana u najužem izboru za najbolji roman 2011. u Srbiji. Pretpostavljam da se većina čudi što ih niko ne poziva da SMS-om glasaju za prvi romansijerski glas Srbije, zar to nije njihovo demokratsko pravo? Šta ima veze što nisu čitali, niti će, pa reč je o glasanju a ne o čitanju. I neka im niko ne priča da je onih petoro pročitalo preko sto knjiga, znaju oni kako se to radi i gde žive, nisu oni od juče... Romani krize Mileta Aćimović Ivkov Srpski kulturni duhovni i jezički prostor znatno premašuje granice, opet kraćene, srpske države. Na tom se prostoru, u jednoj kalendarskoj godini, objavi više romana nego što ih sve ređi čitaoci mogu da shvate i prihvate. Tako među drugima, uprkos okolnostima, žilavo opstojava još jedan privid naše kulturne veličine i snage. Istina je drugačija – sve manje je dobrih romana. I taj će se trend, slutim, nastaviti. Znajući da je književnosti zapalo da čuva i reprezentuje nacionalnu samosvest, zbog čega je ona nužno prenaseljena istorijom, primetno je kako u tematsko središte svojih romana naši pisci sve više uvode situacije neposredne savremenosti. I taj će se trend nastaviti. Rešavajući zagonetke aktuelnog, tranzicionog, pomeranja i sloma vrednosti, različitih političkih i socijalnih turbulencija, junaci ovakvih romana, zapravo, pokazuju kako se lagano menja lik, pripovedni interes i status savremene književnosti. Ona počinje da, bez prevelikih ideoloških opterećenja, govori o realnoj sudbinskoj drami savremenog čoveka na ovom trusnom tlu. Zbog toga su tako pisani romani i obeležili minulu godinu. Pisani u rasponu od žestoke kritike, grotesknog izobličenja i parodije, do melanholične hronike i gorke ispovesti tzv. slabog subjekta, ovi se romani uklapaju u onaj vid naše moderne književne tradicije koja je iskazivala aktivan i angažovan odnos prema neposrednoj stvarnosti. A takva književnost, znamo, nije ostajala bez čitalaca. Govoreći o krizi vrednosti, egzistencijalnoj krizi, krizi morala i krizi svesti, ovi savremeni romani markiraju neka neuralgična mesta našeg trajanja. Međutim, oni to čine sa dosta artističkog umeća, misaone i intelektualne sasređenosti. Bez previše deklamativnosti i patetike. Katkad poetski umekšano i snevno, ali uvek poetički samosvesno i kritički intonirano. Jer, i kada se bavi pitanjima samorazumevanja, savremeni roman neumitno govori o svom vremenu. Zbog toga i treba da nas se tiče. Čitajte savremene romane domaćih pisaca. Čitanje je lepši način postojanja. Slatko ninoslavlje Vladislava Gordić Petković Književnost možda nije naš najbolji izvozni proizvod, ali ne zaostaje puno za trubačima i tenisom. Broj solidnih romana iznenadiće tragaoce koji zakorače u slatko ninoslavlje da izrone pomno traženi krst što će pasti na pleća Najboljem. One Najbolje, nažalost, nema: dvanaest (od čega bar pola veličanstvenih) autorki nije se probilo do finiša. Od 107 romana prijavljenih do 29. decembra, trećina je vredna čitanja: šest finalista, Marojević, Pištalo, Adašević, Vida Basara, dva Krstića i dve Mirjane (Đurđević i Novaković), Nenadić, Milkica Miletić, Ginter Gorbaev, Sami de Sad, Milašinović, Laura Barna, Tijana Ašić, Veličković, M. i Z. Petrović, Novačić, Stevanović, Šurbatović, Tomić, Čanković, Mišnić, T. H. Raič, Lazić, Gaši, Matić, Maticki, Nešić. Nema mnogo kultura s tako velikim dobitkom u narativnom materijalu. Nužni procenat jalovine sveo se na knjige koje su medijima i kritici na svoju sreću ostale nevidljive: ali pamtiću patnju sa nekoliko slučajeva jezičkog i poetičkog košmara. Dijapazon tema je podvižnički: u godišnjoj berbi romana imamo dve karaburmske poeme, jedan krstaški pohod, kancera više nego što kamenička Onkologija može da dijagnostikuje; srećemo vojvođanske Nemice i mason(k)e s Vračara, hodamo po epistolarnom mostu na ruti Menhetn-Ilandža, bivakujemo sa isposnicima, pratimo prvo presađivanje kostne srži i hroniku najavljene Titove smrti (a plovimo i na TitOniku!), teleportujemo se na Krf, u Keniju, u kvatročento. Čak i da Voja Čolanović nije pokazao da DŽojs jošte živi na Tašmajdanu, da nas Mirjana Đurđević nije upoznala s tajnim društvancetom u stilu Sterije i Indijane DŽonsa a Krsta Popovski i Mirjana Novaković s anatomijom ženskog bola i ludila koji vrebaju iza ćoškova potleušica i solitera, da izrekne pohvalu srpskom romanu bio bi možda dovoljan i onaj uzbuđeni junak Srbobrana Brankovića, koji zahvaljuje bogu na našim džombastim drumovima. Kriza je učinila svoje, učinila nas boljima. Kako postati lik Mića Vujičić Balzak ih je uredno ugrađivao u svoje romane: istorijske ličnosti imale su za cilj da povežu pripovedačev diskurs sa stvarnim svetom. Ni Flober ih nije izbegavao, ali je njihova imena iznosio nekako đuture, ne praveći razliku u načinu na koji ih tretira, pa bi se u istoj digresiji našli i Šekspir i Igo. Od davnih dana do DŽonatana Frenzena, pominjanje stvarnih ili istorijskih ličnosti u romanu povezivalo je prozu sa istorijskim svetom ili pak sasvim derealizovalo istoriju. Naravno, stvarna i istorijska imena pronalazimo i u nekoliko romana koji čine ovogodišnji NIN-ov najuži izbor. Kad već govorimo o stvarnima koji veštim umetničkim postupkom prestaju to da budu i postaju fikcija (svi likovi su izmišljeni, uključujući i realne ljude, zapisao je na jednom mestu Viktor Jerofejev) – pomenimo da su, pored ostalih, tu Bernardo Bernardi, arhitekta i dizajner sa Korčule (Hotel Marko Polo i Hotel Park, nameštaj Tvin iz Virovitice), ili Rade Šerbedžija, u jednoj sceni sa Valom Kilmerom. Vilijam Defo, ovog puta u filmu Vod, kad pada izrešetan, dok spasilački helikopter beznadežno proleće dalje; Pampkinsi i Vojislav Ilić. Bodrijar, Pako Raban, Mali Princ, Marsel Prust, Jovan Dučić, DŽim DŽarmuš. Gejtsov Elektronski Megalopolis koji istiskuje Makluanovo Globalno Selo. Uz to, i gotovo svi savremeni domaći političari koji najčešće vrlo direktno i burno ulaze u svet proze, ne zahtevajući od čitaoca da potraži ključ koji bi otkrio skrivenu stvarnost iza sveta romana. Razume se da prisustvo i odsustvo stvarnih i istorijskih ličnosti svakako nije kriterijum na osnovu kog bi čitalac donosio svoj sud o književnom delu. Iako je ova priča o „stvarnima“ u fikciji tek obična digresija, uvek je zanimljivo razmišljati o različitim umetničkim postupcima koji za cilj imaju prebacivanje poznatih likova u jedan novi svet. Jedno je sigurno. Bilo da svojim prisustvom doprinose ojačavanju temelja izmišljene priče, bilo da ironijom dovode u pitanje realnost povesti u romanu – i stvarne ličnosti plod su mašte.