Ubijaju samo dane

Kažu da kurve, kerovi, kiša i konzerve prate svaku vojsku u misijama. Ali ovde važe pravila: „No smoking, no sex, no booze“. Kršenje ovih pravila američke vojnike koštaju zatvora u svakoj vojnoj bazi pa i u ovoj, jednoj od dve najveće van teritorije SAD, još od vijetnamskog rata. Pravila ponašanja jasna su još od ulaska u bazu, izgrađenu juna 1999. godine, odmah po dolasku američkih marinaca na Kosovo. Sam ulazak na teritoriju od 450 hektara, nekadašnjih livada otkupljenih od meštana sela Sojevo, podrazumeva striktnu kontrolu. U bazu je moguće ući samo uz specijalnu dozvolu i proveru. „Skinite sve metalne predmete, kaiševe i slično i pođite ovuda“, kaže američki vojnik. Nije neraspoložen za priču. Pita odakle smo. Čuo je za Beograd. Ali, nikada nije bio u tom gradu. „Kako je?“, pita. A onda odgovara odakle dolazi: „Kalifornija, San Dijego“. „Lepo mesto..., mislim, Balkan, za čoveka iz Kalifornije. Šta bi moralo da ga navede na takav put?“ „To je moj posao“, sleže ramenima. „Red hot čili pepers? Šta ima s njima?“ „O da, oni su iz moje zemlje. Čuli ste najnoviji CD“. „I’m white yoy. Odličan je“. „Bolji od prethodnog“. Nešto malo znao je o Kosovu pre no što je to posle Iraka postala njegova sledeća destinacija. NJegova mama znala je o Balkanu još manje, sem da se vodio rat. „Tamo je opasno“, rekla mu je kroz suze, prateći ga iz San Dijega. „I danas brine, ali to je deo mog posla“, kaže. Gore u bazi, opasanoj betonskim stubovima i nizom bodljikavih žica, kojom se osoblje srpsko i albansko, kao i vojnici Kfora, kreću mahom prevoznim sredstvima, hangari, dugi nizovi drvenih kućica, tržni centar, bioskop, teretane, pokriveni bazen... Sve već opisano, pa i dve crkvice. Dosadan dan za oca Avgustina Rostlija. Šiba vetar napolju, i mrzi ga da se pokrene. U poluležećem položaju zajedničke dnevne sobe za razonodu, zuri u ekran ogromnog televizora na kome igra slika koju kao i da ne primećuje. Ubija dan. Samo nedeljom služi misu ovde. A, danas nije nedelja. Šta je po činu? „Kaplar“, podiže se, pozdravlja uz osmeh. Okreće levo rame i otkriva krst, amblem prišiven na uniformi. Sveštenik u vojsci. U Bondstilu je mesec dana, bio prethodno u sastavu UN vojske u Krajini, ali bilo je to pre mnogo godina... „Otkrijte tajnu. O čemu se ispovedaju vojnici Bondstila? Borbe u misijama? Ubistva, ranjavanja?“ „Top sikret“, smeška se. „Šta kažu, na koga bi lakše potegli oružje, na Srbina ili Albanca?“ „To nije naša misija ovde. O, ne! Još u Krajini upoznali smo ljude sa svih strana, i Srbe naravno, volimo kao i druge. Tu smo da obezbedimo mir.“ Neko prinosi fotografiju čirllidersica, dobacuje: „Imate lepu zabavu ovde“. „Aaa, to je plesna grupa, navijačice... Ne, ne ona na koju aludirate. Dolaze ponekad iz Amerike i gostuju u bioskopu koji se transformiše u pozorište“. „Ima pića ovde? Viski, šljivovica?“. „To ne! Ovde se i ne puši“. Crkva u jednoj od drvenih baraka u kojoj otac Avgustin drži službu danas je zaključana. Kroz prozor se vide uredno složene stolice. Bubnjevi u uglu. „Šta će bubnjevi tu?“ „Ne znam da postoje, do sada nisam ulazila u crkvu“, kaže kapetan DŽoj Stab (32). Vojničko dete, odrastala je u američkim bazama širom Evrope. Bio je to jedini život za koji je znala, potpuno prirodan za nju. Kada su konačno preselili za Viskonsin, živela je poput ostalih američkih vršnjaka. Po završetku koledža upoređivala je druge sa sobom, imali su iste ocene, iste startne pozicije i razmišljala je šta bi to moglo da joj da prednost u pronalaženju posla jednog dana. „Zaključila sam da su to stvari koje mogu naučiti u vojsci“. Nije to bilo iznenađenje za njenu porodicu vojničkog bekgraunda. Prošla je dug i zahtevan trening i pristupila vojsci. Tri puta je dislocirana, i tri godine pre Kosova provela u Iraku. „Nosiš oružje?“ „Da.“ „Iskoristila si ga nekada?“ „Samo na treningu“. „Na Kosovu ili Iraku nije bilo tih situacija?“ „Nikada nisam bila u situaciji da moram da ga koristim“. Otvara vrata svoje sobe. Skromna, vojnička oprema, radni sto, kompjuter, preko kojeg je u stalnom kontaktu sa porodicom u Viskonsinu. Plastični crni kontejner sa kojim je došla upakovanih ličnih stvari. Televizor, dvosed, fotelja, i to je to. Paravanom odeljen prostor za spavanje. Pre godinu dana udala se, takođe za oficira SAD. Kapetan DŽejson Stab i ona sada u Bondstilu žive zajedno. Svoju misiju na Kosovu posmatraju sa tačke uspostavljanja bezbednosti za sve koji žive na tom prostoru.