Pisac i muza

Te večeri Zelda je upoznala muškarca koji će od njenog života stvoriti književno delo. Poručnik Fitcdžerald. Jenki. Klimnula je glavom i otpuhnula savršeni kolut dima. NJegova ruka se zadržala u njenoj duže nego što je bilo pristojno. Istrgla je svoju ruku iz njegovog stiska. O ne, nije ona marila za pristojnost. Sudijina ćerka, mis Alabame, nije držala mnogo do toga. Ona se bunila svom silom protiv uskogrudih pravila učmalog grada. Zato se igrala. Svojim ponašanjem trljala nos dežurnim dušebrižnicima. Svom ocu, nepopustljivom sudiji Sejru. NJen providni kostim boje kože na kupalištu. Grimiznocrvene usne koje stežu cigaretu. Plesovi i momci. LJubakanja u mraku. NJen balet. I uljana platna. Bilo je to previše. Za sve. Kako je samo uživala u tome! Okreće leđa Jenkiju. NJegov vreli dlan ju je uznemirio. Ne želi mu to pokazati. Zelda Sejr je ponosna devojka. Hvata za ruku prvog slobodnog momka i odvodi ga na podijum. Orkestar svira regtajm. Ona podiže svoju suknju visoko. NJen partner crveni. Smešni bubuljičavi dečak. Zelda mu se smeje u lice i podiže suknju još više. Neko je hvata za lakat i okreće ka sebi. Oči u oči sa poručnikom Ficdžeraldom. On ne govori ništa. Lako je vodi preko podijuma. Ona gotovo ne diše. Sve oči su uprte u njih dvoje. Neposlušni pramen kose izvlači se iz punđe, pada joj preko lica. Jenki ga hvata između dva prsta i sklanja, pri tom joj lako dodirnuvši lice. NJeni pokreti postaju još brži, neobuzdaniji. On je steže. Po prvi put Zelda oseća da crveni i okreće se da vidi primećuju li drugi koliko su njih dvoje pripijeni jedno uz drugo. Muzika staje. Ona ne može da dođe do daha. Crveni karmin razliva se oko njenih usana. Vruće joj je. Brzim korakom probija se kroz tela plesača na podijumu i izlazi u noć. Ne gleda da li je prati, ali to priželjkuje. On je stiže. Gleda njegovo, gotovo ženski, lepo lice širom otvorenih očiju. Ko si ti?, pita ga šapatom. NJegove oči se ne spuštaju pred njenima kao kod drugih mladića. On izdržava njen pogled. Drsko joj se smeši. Ona bi pobegla i ostala tu, u isto vreme. NJena stopala se nervozno migolje. Ruka joj se penje uz vrat. Poljubi me, kaže on. Jednostavno. Glasno. I Zelda ga ljubi nestrpljivo, uzrujano, obmotavši ruke oko njegovog vrata. Ponašaš se kao devojčura, a ljubiš kao devojčica, govori joj Jenki, odvajajući njeno lice od svog. NJena brada drhti od prkosa. Šta želiš od mene?, pita ga. On pretura po džepovima svog sakoa, ne gledajući je. Najzad pronalazi cigaretu i pali je. Zelda mu je ljutito otima iz ruke i stavlja među svoje usne. Nervozno povlači dim. Ficdžerald ne odgovara. Ona se besno izmiče i kreće ka kući. Sve u njoj drhti od čudne mešavine uzbuđenja i poniženja. Da li on uopšte zna ko je ona? Ona je ta koja se igra muškarcima, a ne obratno. Da li je zaista mislio da je mogao da je ima? NJu, mis Alabame? Devojku iz najuglednije porodice u Montgomeriju? Oseća da bi svaki trenutak mogla zaplakati, a nije joj jasno zbog čega. Kako je uspeo tako da je uznemiri? NJegove ruke je hvataju oko struka i lako odižu od zemlje. Ona bespomoćno mlatara stopalima u vazduhu. Šššš, šapuće joj u kosu, ne ljuti se. Lagano je ljulja u svom naručju. Ona se sasvim oslanja o njega. Ne mogu te više pustiti. Bićeš moja muza. Šta god budem pisao, pisaću o tebi. Htela bi se pobuniti. Reći mu da govori gluposti. Ipak, prećutala je. Znala je da govori istinu. NJegove ruke je još jače stežu. Šta tražiš ovde, Zelda? Ovde više nema ničega za tebe. Jednostavno, prerasla si ovaj užasan grad. Ona zatvara oči. Lice joj je potpuno mokro. Vodim te odavde. Uskoro, o nama će svi znati. Skot i Zelda. Zlatni par. Pisac i njegova muza. Svetlost velikih gradova. Šampanjac i brza kola. Zelda, bićeš lepša od svih. A ja ću biti ponosan jer te imam samo za sebe. Zelda je toliko srećna da ne može disati. Srećna jer ne može da zna da će joj jednog dana taj neodoljivi muškarac oteti život i vulgarno ga razvlačiti po svojim romanima, napravivši od nje praznu ljušturu. Ali to je već druga priča...