Suze gospođe smrt

Zima Platinasti mesec je iznenada nestao. Nebo beše prekriveno niskim, teškim oblacima. Rušio se gust sneg. U kaminu je gorela vatra. More je spavalo. Ona je te večeri – bez teksta – igrala smrt, damu tridesetih godina, dezorijentisanu, prelepu i pomalo situ svog drevnog zanata, on je pun strasti i bolno iskreno u mrak iz kojeg je vrebalo nepoverljivo mnoštvo publike spuštao umnosti Ahilejevog sina - Neoptolema. Aplauz se odavno stišao. Ona je ležala na krevetu. On je sedeo pored nje, na podu, u krilu držao tamburu i tiho, zaneseno pevao: Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra, što za ljubav život nude i umiru kada ljube... Ona ga je slušala, smešila se zagonetno, zadovoljno protezala, pila toplo crno pivo, u kojem je plutao prozirni kolut limuna, i nudila mu povremeno svoje usne. Vodili su ljubav. Tiho, tiho kao kada pada sneg, kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njegovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve. On je posle spavao. Ona ne. Smrt nikada ne spava... Proleće - Moram sad da idem, vreme je – rekao je i ukoračio u sunčan dan kao u tečno zlato. Onaj čas kad nozdrve zagolica, noćnim vetrom ustalasali, poslednji dah snega, pomešan sa mirisom poljskog cveća, bio je samo njemu čitljiv znak, da krene, da se zaputi na neku stranu gde se, kao rosa na listu roze, skupljaju snovi. - Sve što je na zemlji, prolazno je, compadre... – govorio je kao neki stari šejh, kada bi se vratio. U oku mu je blistalo sunce, na cipelama svetlucala dijamantska zrnca soli. Leto Noć je bila ko pekmez, slatka od raspadnutih plodova belog duda i gusta od ustajale julske vreline. Tako retko smo ostajali sami. LJudi. Sastanci. Deca. Putovanja. Žene. Gradovi. Roditelji. Stanice. Prijatelji. Vozovi. Poznanici. Avioni. Stranci. Kafane. LJudi. Život je nekontrolisana gužva. Balon pun helijuma u rukama nepažljivog dečaka. Trenutak i nestao je u nedohvatnim visinama. Ova noć bila je posebna. Ostavljena – zaboravljena u kalendaru – za nas dvojicu i raspevani hor zrikavaca. Beli lampioni obeležavali su stazu do kuće čiji se ugao nazirao u tami. Ova noć. Slavila je kraj leta vatrometom zvezda, čuvala malo odabranih reči koje samo za prijatelje imaju određeno značenje. Svuda se širio miris dobrog vina. Nekoliko boca malvazije cattunar preteklih posle ekstravagantne vrtne zabave. Gledao sam ga, sedef njegove kose blistao je kao oreol. Proplamsaj mesečevog sjaja, kroz grane starog oraha, otkriva tamu pod njegovim okom. - Još jednu, compadre... rekao je, a već je, ne čekajući odgovor, gegajući se lagano kao mornar koji je video sva svetska mora, otišao prema podrumu. Trošne lađe su otplovile kroz plimu žita, a duhovi umorni od Pirovih pobeda i ludih spletki spavali su pod zabatima mrtvih kuća. Izborili smo se veštinom iluzionista za status pobednika. Ravnodušni, moćni, bezbrižni, arogantni spram onih što nas preziru, zadovoljni što bruj roja spletkaroša ne može da nam upropasti dan, a zajedljive stenice moraju da nas ostave da uživamo u hladu renesansne tišine. Sada smo mogli sve – u jednom času običaj rušim i stvaram – a mi smo želeli da zurimo u daljinu i čekamo da se letnja noć samo za nas, kao ruža, rascveta u predivno jutro. - Mržnja je od đavola, sine moj, ali čovek je neobjašnjivo biće... – rekao sam. Nije me čuo, sišao je u podrum. U zlatni mrak. Jesen Sedeli smo na plaži, kao u Bergmanovom filmu, ali ispred nas nisu bile crne i bele šahovske figure, nego dve čaše aperolšprica i činija puna maslina. Ona, dama tridesetih godina, dezorijentisana, prelepa i pomalo sita svog drevnog zanata i ja odavno očišćen od greha koji se najteže prašta – greha umišljenosti. More je tuklo o stene kao u čuvenoj sceni iz priče kojoj je ime Sedmi pečat. - Poznavala si Aleksandra – pitao sam - Koga? - Mog prijatelja. On je... - ... Bio lep čovek i umeo je divno da peva. Mislim da sam ga volela. Radovalo me je što sam bar jednom mogla da osetim slobodu osećanja. Čak sam ležeći pored njega osetila kako mi san nežno spušta kapke. Bio je drag mladić, sećam se... U njenim očima zablistala je suza. Kako smrt može za nekim da plače?