Reči su kao staklo

U nedavnoj emisiji norveškog radija o tome ko bi dogodine mogao dobiti Nobelovu nagradu, kritičari su na prvo mesto stavili ruskog pisca Mihaila Šiškina. Šiškin je pisac koji ruši sve predrasude o tome da je takozvana intelektualna književnost samo za mali broj odabranih čitalaca. Svi njegovi romani ne samo da su dobili najprestižnije nagrade, nego su i prodati u desetinama hiljada primeraka i prevedeni na više od 20 jezika. Prvi roman Zauzimanje Izmaila, nagrađen je Bukerovom nagradom, Vilina kosica je dobila i Boljšoju (veliku) knjigu i Nacionalni bestseler, a najnoviji, Pismovnik upravo je dobio Boljšoju knjigu... Svi Šiškinovi romani prevedeni su na srpski i objavila ih je Paideia. „Trudim se da svaki svoj tekst učinim `totalnim` tekstom koji je upio u sebe svu kulturu, svu literaturu koja je postojala pre njega”, kaže pisac, dodajući da „stvaranje“ romana traje čitav život i u svakom trenutku. „Roman, to nisu reči koje su mi trenutno pale na pamet, to je sav proživljeni život“. Iskustvo govori i da su u životu najvažnije male stvari koje u svakodnevnoj jurnjavi, obično, ne vidimo. Da li baš mora da se dogodi tragedija da bi čovek shvatio šta je važno, a šta nije? Naravno da bismo svi mi hteli da sve shvatimo bez ikakvih nevolja i nesreća. Ali tako ne biva. Pismovnik je roman o približavanju, razumevanju. Fizički, ljudi mogu biti bliski, mogu da žive u jednom stanu, da dele istu postelju, a da uopšte ne razumeju jedni druge. A moji junaci žive od svoje bliskosti i razumevanja, mada ih razdvaja sve što uopšte može da razdvoji ljude – hiljade kilometara, vreme, smrt. Svakom čoveku se u životu dogodi trenutak kad se kidaju veze u vremenu, i za to uopšte nije potrebno da se rodiš kao Hamlet, treba naprosto da budeš ono što si. I to pokidano vreme treba sastaviti. Dvaput ste dobili Boljšoju knjigu - najdemokratičniju nagradu u ruskoj književnosti. Sto ljudi različitih profesija odlučilo je da je vaš roman najbolji. Pa ipak, zato što živite u Švajcarskoj, neki vas ne smatraju ruskim piscem. Odlazak iz Rusije gde jezik živi, za mene je bio veoma važan. Tamo se jezik tako brzo menja da se može uporediti s vozom koji juri. To što danas izgleda sveže i moderno, sutra je već zastarelo. Kad si pisac, nije važno da li si u tom vozu putnik ili vozač, ali ako živiš u drugoj zemlji, zaostao si za vozom. I besmisleno je trčati po šinama, ionako nećeš stići. Odlazak iz Rusije mi je pomogao da shvatim da ne treba da jurim za vozom koji je otišao, već da stvaram svoj jezik koji će biti svež i živ uvek, i posle mene. Ja često odlazim u Rusiju, gotovo čitave prošle godine sam tamo živeo. Veoma mi je važno da održavam tu vezu, da se srećem sa svojim čitaocima u provinciji. I, naravno, veoma mi je važno što sam ja jedini pisac koji je dobio sve najprestižnije ruske književne nagrade. To je važno zato što je to potvrda da sam sve uradio kako treba, iako sam pisao odbijajući da pravim bilo kakve kompromise sa čitaocima. Ako rešiš da pišeš za ovakve ili onakve čitaoce, ti tog trenutka prestaješ da budeš pisac i pretvaraš se u poslugu. Beskompromisnost veoma pomaže u radu, ali kad staviš poslednju tačku, ti rizikuješ da ostaneš samo sa svojim beskompromisnim, idealnim čitaocem. Nagrada je dokaz da je ono što je meni bilo važno, važno još nekome. Vaše knjige se prevode na mnoge jezike, dobitnik ste nekoliko međunarodnih nagrada za književnost, a „obećavaju“ vam i Nobelovu. Ali sve to je uglavnom izuzetak, o ruskoj savremenoj književnosti se mnogo manje zna nego, recimo, o književnosti 19. veka. Zašto je tako? Ruska književnost je postala suviše marginalna. U 19. veku smo sa svetom bili kao spojeni sudovi i Rusija je tada bila prestonica svetske književnosti, a u Jasnu poljanu se išlo kao na hodočašće u Jerusalim. Kasnija pokolenja koja su proživela život iza gvozdene zavese, neizbežno su stvorila svoju marginalnu, drugima nedostupnu, supkulturu. U toj supkulturi ruski pisci se i danas „kuvaju“. Ruski problemi su za zapadnog čoveka i dalje toliko egzotični da je jasno zašto se novostima iz ruske književnosti smatraju novi prevodi ruskih klasika. Kod Tolstoja će savremeni ruski čitalac naći ono što traži – nešto novo o sebi. Ne treba pisati o čudnim ruskim problemima, već o čoveku. Svet ipak, a u poslednje vreme pogotovu, veoma zanima politička situacija u Rusiji. Koliko vi učestvujete u svemu što se događa, i kako vam to izgleda sa strane? Problem moje zemlje nije u tome da li su prošli izbori bili pošteni nego u tome što bi, i bez ikakvih nepravilnosti, na njima pobedila Jedinstvena Rusija. Glavna vrednost u Rusiji je, kao i ranije, stabilnost. I bojim se da ćemo još dugo pominjati taj period s notom nostalgije. Gogolj je uporedio Rusiju s kočijama, i pokolenjima ruskih čitalaca se čini da se mi tom kočijom nekud vozimo. A danas bi Gogolj, verovatno, uporedio Rusiju s vozom u metrou koji ide s jednog kraja tunela na drugi, od diktature do anarhije-demokratije i nazad. Ali ljudska sreća i nesreća nikako ne zavise od geografije i stepena razvoja demokratskih institucija. Pozivati ljude u Rusiji na barikade – to je lepo, ali besmisleno. Sve smo to preživeli početkom devedesetih. Sve revolucije se odvijaju jednako – najbolji ljudi se bore za čast i dostojanstvo i ginu. Preko njihovih leševa na vlast dolaze lopovi i banditi. I sve se vraća nazad. To se dogodilo sa „narandžastom“ revolucijom u Kijevu. To se danas pred našim očima događa i u arapskim zemljama. Očigledno je da je u Rusiji stasalo novo pokolenje koje hoće da doživi iskustvo barikada. Šta da se radi – doživeće. I razočaraće se. Sudbina Srbije, kao male zemlje, u istoriji je često, direktno zavisila od snage Rusije. Situacija je i sada, blago rečeno, složena, a pomoć mnogi opet očekuju od Rusije. Imaju li male zemlje pravo da očekuju da im veliki pomažu nezavisno od njihovih interesa? Srbija, razume se, ima pravo da očekuje pomoć od Rusije! I dug Rusije je da joj pomaže. Ja se, kao ruski pisac, stidim što, na primer, moja bogata domovina ne plaća prevode svojih autora na druge jezike, posebno na srpski! Kad smo već kod prevoda - nedavno ste u Švajcarskoj okupili 12 prevodilaca iz celog sveta i zajedno sa njima nedelju dana radili na prevođenju Pismovnika. Kakvi su utisci? Neverovatno iskustvo! Kao što znate, tamo nije bilo reči o prevođenju konkretnih reči već o shvatanju da je tekst – samo put. Naprosto, običnim rečima se već odavno ništa ne može reći, one nikuda ne vode. Naravno, u prevodu nestaju neke igre reči, rime, ali postoje i stvari koje se mogu prevesti na sve jezike – na primer potreba za ljubavlju. Reči su staklo. Ne treba gledati u staklo, nego kroz njega, na svet Božji. Reči, kao i staklo, postoje da bi propuštale svetlost. Meni je bilo veoma važno da osetim da moji prevodioci, prevodeći moje tekstove, to razumeju. Živeti i pisati se može svuda Svet se menja, granice iščezavaju. U svetu interneta više nije važno u kom delu Zemljine kugle živi i piše ruski pisac. Ja živim u Švajcarskoj i ovde sam napisao svoje glavne knjige. Stereotip o ruskom piscu koji umire od tuge za domovinom i ne može da piše izvan stihije maternjeg jezika nisu izmislili pisci nego vlast. Gogolj, Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Bunjin i Nabokov su svoje najbolje tekstove o Rusiji napisali u inostranstvu. I ako slika pisca-emigranta, na sreću, pripada istoriji, tradicija da se piše na ruskom u bilo kojoj tački Zemljine kugle će se i dalje razvijati. Jer domovina je mesto gde si se rodio, a živeti i pisati se može svuda.