Novac plasirati privredi

Svetska ekonomska kriza je krenula kao finansijska kriza, a njene najveće posledice se osećaju u proizvodnji, investicijama i, naravno, kao zbirna posledica, na zaposlenost. Kriza traje već četiri godine, praktično čitav mandat ove vlade. U nekim delovima sveta ona je na izdisaju, kao u SAD, a u zemljama BRIKS-a je trajala kratko. Evropa se pokazala kao prostor gde prilagođavanje ide sporo, a odvikavanje od privilegija još sporije. Pod plaštom rešavanja krize, vodeći dvojac (Merkelova i Sarkozi) pokušava, da pored ekonomskog, izvrši i političko oblikovanje starog kontinenta. Intenzitet krize će se održavati sve dok se ne uobliči novi poredak. Krajnja solucija za krizu je uspostavljanje novih balansa između rada i kapitala. Takođe, suštinski disbalans je između proizvodnje i raspodele. Ključno pitanje za nas je da li smo učinili dovoljno i da li činimo dovoljno da otklonimo osnovne uzroke krize u Srbiji? Odgovor je – nedovoljno, jer nismo uradili ono što je osnovno, da se uhvatimo u koštac sa disparitetima između finansijskog sektora i industrije sa poljoprivredom. Jaz se produbljuje, akumulacija se iz industrije i poljoprivrede prebacuje u finansijski sektor. Sve više kamate, sve viši finansijski troškovi obesmišljavaju svaku proizvodnju. To se odnosi i na postojeće privredne subjekte koji se smanjuju ili gase. Nekoliko godina uzastopce imamo situaciju da je više zatvorenih nego otvorenih preduzeća. Kako Srbija može da iznedri jedan industrijski gigant kao što je Mercedes - sa 100 milijardi evra prometa i šest milijardi evra profita - sa kamatama koje prelaze 10 odsto? Ako nastavimo na ovaj način, bićemo zemlja banaka i opustošene privrede. Slažemo se da je kriza poremetila mnoge tokove i da je bankama odnela deo profita ili kapitala kroz nenaplative kredite. Jednostrano dizanje kamata postojeću situaciju će samo pogoršati. Gde je izlaz? Rešenje je u potpuno novoj monetarnoj politici i novom tretiranju finansijskog sektora. Pre svega, neophodne su mnogo bolja komunikacija i koordinacija. Predsednik Vlade, ministar finansija, guverner Narodne banke, kao i predstavnici vodećih banaka, moraju da nađu formulu koja će pospešiti proizvodnju, stimulisati zaposlenost i izvesti nas iz začaranog kruga nelikvidnosti. Nedopustivo je da banke svoju aktivu plasiraju na obveznice NBS i zapise Trezora (1,2 milijarde evra), ili da je drže u inostranstvu (1,9 milijardi evra). Korisna je ideja guvernera da se umanje aktivne kamate na deviznu štednju, što bi bankama omogućilo da plasiraju kapital sa nižim troškovima. Međutim, parastručna javnost se umešala, pa se guverner povukao i kamate na štednju su ostale na 5,5 odsto, a u zapadnim zemljama su između jedan i tri procenta. Međutim, niko nije reagovao kada je ministar finansija Austrije zabranio svojim bankama da plasiraju novac u istočnu Evropu, ili kada ta ista država otkupljuje drugu veliku banku za jedan evro i sanira gubitke. Niko ne reaguje ni kada Evropska centralna banka daje svojim bankama neograničene kredite uz kamatu od jedan odsto, a da one kasnije to plasiraju po evropskoj periferiji, ili otkupljuju svoje obveznice sa diskontom. Poenta je da moramo da vodimo proaktivnu politiku, da vodimo računa o nacionalnim interesima. Danas, nacionalni interes jeste zaštititi finansijski sektor, a odmah zatim insistirati da se plasira novac u privredu. Dokapitalizacija državnih banaka, smanjenje obavezne rezerve, olakšavanje klasifikacija firmi, stvaranje razvojne banke, samo su neke od mera koje koordinaciono telo mora hitno da donese. A onda nastupa praćenje plasmana i kako mere deluju na rast nacionalnog dohotka. Danas je vreme kada bankarski sektor, Vladine institucije i privreda čine jedan lanac koji je jak koliko je jaka najslabija karika. Ojačajmo svaku kariku i izađimo iz krize većom proizvodnjom, izvozom i većom zaposlenošću.