U „Reksu“

Spustili se, bre, kurjaci sa Suve planine, na rub sela, na trista, četristo metara od naših ovčica. U zadnji čas, ubili su jednog, a dva su pobegla. Ustrelio ga Acko Kafana, alal mu vera! Nego, neko me iz Beograda pozvao, na kvarno, anonimno, da dođem obavezno u „Reks“ na Dorćolu, na projekciju dugometražnog filma o Frontu za oslobođenje Zemlje, a koga FBI smatra „najvećom američkom terorističkom pretnjom“. Naravno, anonimnom pozivu nisam odoleo. I dok sam sa Biljom šipčio pešice iz Gročanske po bljuzgavoj prestonici, onako, usput, sam se pitao: što mene zovu, i, što, baš, sada, čoveče, kada se spremam da, konačno, emigriram na Suvu planinu? Za ekoteroriste obično regrutuju tridesetogodišnjake, sem ako im ne treba mozak za ekoterorističke diverzije, neki prevejani konsiljere...Stignemo u „Reks“, i, pošto imam belosvetskog revolucionarnog iskustva, a i onog uličarskog, novobeogradskog, prokljuvim, odmah, po facama, ko bi u „Reksu“ mogao da bude tvrdi ekoanarhista, a ko maskirana pandurčina. A, osećam i njine poglede na sebi; kako one koji čitaju moju kolumnu iz ekoanarhističkog ubeđenja, tako i one koji moraju da me čitaju po službenoj dužnosti. Čita me, prati me Služba još iz studentskih dana, kada smo 1966. godine demolirali Američku čitaonicu u Knez Mihailovoj, a zbog rata u Vijetnamu. I, pogasi se svetlo, počne film „Ako i jedno drvo padne“ u režiji Maršala Kurija (SAD). Film priča o Frontu za oslobođenje Zemlje, o toj radikalnoj ekološkoj organizaciji koja je podmetala spektakularne požare u američkim korporacijama drvne industrije, protestujući zbog besomučnih seča šuma...Tu se setim da je prva generacija američkih terorista, mojih ispisnika, pre trideset godina, sprovodila tvrđu „pedagogiju“ prema šumskim korporacijama; oni su, prvo, za opomenu, pucali drvosečama u kolena, pa ako ta vaspitna mera nije bila dovoljno ubedljiva, e, onda se pucalo pravo u čelo tvrdoglavog drvoseče, a ovaj neka se posle naplati sa svojim gazdama, gore, na nebu... Nego, kako se film u „Reksu“ završava? Danijel Mekgovan, jedan od uhapšenih iz Fronta za oslobođenje Zemlje, objašnjava kako se sva pohapšena bratija, međusobno, cinkarila i svi su, kao zaštićeni svedoci, dobili niže zatvorske kazne. K. G. Jung, moj guru iz Švice, gurka me laktom u rebra i šapuće: „Baš me čudi da ovaj film nije dobio Oskara! Jer, poruka filma je sasvim jasna; svaki otpor korporativnom kapitalizmu je uzaludan...“ U Gročansku smo se, takođe, pešice vratili i Biljinom vrućom projom i čvarcima založili, Nikolinim vinom napojili, pa zaspali. A moja Crna me, u snu, na ekoterorističku akciju nagovara: „Ako u predizbornoj kampanji na Suvoj planini vidiš onog skijaša Dinkića, od koga drhte šume Srbije, ne bi bilo loše da mu Acko Kafana, onako, reda radi, pripuca iznad glave...Kao, šatro, puca na vukove. Kapiraš?“