Brisel i Moskva

Moskva je, sve donedavno, sa zabrinutošću gledala na proširenje Evropske unije. Uvećana EU će - tvrdilo se - Rusiji naneti ekonomsku štetu, a potom će je degradirati kao strateškog partnera. I to se događa u vreme kad se, deceniju od sklapanja Sporazuma o partnerstvu i saradnji, na obe strane konstatuje da su odnosi između Rusije i EU pali na, dosad, najniži nivo.

U pet do dvanaest povučeni su s obe strane taktički potezi u pravcu poboljšanja atmosfere. Brisel je ostavio utisak da je bolje shvatio zabrinutost Rusije, dok je Moskva ublažila ili prećutala neke od svojih 14 zahteva - ne bi li “negativne posledice bile svedene na minimum”, kako je objasnio Sergej Lavrov. Razgovori o dugoročnoj saradnji tek predstoje na samitu u Moskvi, 21. maja.

Ruski stručnjaci su tvrdili da će Rusija od proširenja EU imati godišnju štetu od 300 do 500 miliona evra. Tolika je, naime, njihova procena ruskog izvoza u bivše istočnoevropske i nekadašnje sovjetske republike koje sada, po ulasku u EU, moraju ili da odustanu od uvoza robe iz Rusije ili da je opterete višim carinama. Po novom sporazumu, šteta po Rusiju bi trebalo da bude znatno manja od procenjene - oko 150 miliona evra. Ako se ima u vidu da obim trgovine između Rusije i EU iznosi 78 milijardi evra, to i nije nenadoknadiv gubitak.

Evropska unija je pristala da poveća kvote na uvoz ruskog čelika, zadržala je važnost ranijih bilateralnih ugovora, koje su nove članice imale sa Rusijom oko snabdevanja nuklearnih elektrana gorivom, i učinila transport robe do Kalinjingrada, sada odsečenog od matice, lakšim i jeftinijim. Nije prihvatila pritužbe na tretman ruske manjine u baltičkim zemljama. Nije bilo ni veće spremnosti da se podrži ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Rusi poseban značaj pridaju načelnom dogovoru o dosad zapostavljenoj saradnji u više prioritetnih oblasti kao što su: ekonomija, bezbednost, nauka, kultura i obrazovanje. Sve u svemu, dogovor je bio takav, da mu nijedan ruski list nije dao publicitet na naslovnoj strani. Ali, nekima je doneo utehu. “Evropa se povukla”, ocenjuju “Vedomosti”, dok “Gazeta” ukazuje na “veliki uspeh ruskih pregovarača”.

U stvari, poboljšala se klima da se mirno, hladnokrvno i ozbiljno razgovara o uzajamno izneverenim nadama i zastoju u saradnji. Kako proizlazi iz ocena na obe strane, Brisel je nezadovoljan demokratizacijom i evropeizacijom Rusije pod Putinovom vlašću, dok je Rusija nezadovoljna što nije tretirana kao ravnopravan partner koji ima pravo na samostalnu unutrašnju i, posebno, spoljnu politiku.

U poslednjih pola godine EU je usvojila tri kritička dokumenta o stanju u Rusiji i odnosima s Rusijom. Kritikuju se spor proces demokratizacije, posebno u pravosuđu, kršenje ljudskih i etničkih prava (Čečenija), tradicionalni ruski hegemonizam u ophođenju sa susedima (Ukrajinom, Belorusijom, Moldavijom, kavkaskim i centralnoazijskim republikama), nepridržavanje obaveza iz Sporazuma o partnerstvu i saradnji i, što se posebno naglašava, nepridržavanje evropskih normi i vrednosti u ustrojstvu društvenog i političkog života.

U poslednjem od tri dokumenta, koji je Savet EU usvojio 23. februara, podseća se na neophodnost negovanja “istinskog strateškog partnerstva” i izražava želja sa saradnjom sa “otvorenom, stabilnom i demokratskom Rusijom”, ali se - što je posebno palo u oči - više ne govori o “zajedničkim”, nego samo o “sopstvenim” interesima. “Dokument poziva EU da gradi odnose sa Rusijom na bazi uvećanog racionalizma, polazeći prevashodno od sopstvenih interesa”, primećuju analitičari.

Putinova Rusija pak, kako je to nedavno napisao komentator lista “Izvestija”, “ne namerava ni sa kim da deli svoj suverenitet”, što je osnovni princip evrointegracije, ne prihvata u potpunosti evropsko zakonodavstvo i ne smatra zapadno tumačenje ljudskih prava prioritetom svoje politike. Ona shvata da EU kritički gleda i na obnovu ekonomske integracije unutar Zajednice Nezavisnih Država, ali zemlje iz okruženja, strateški interesantne za Zapad, smatra svojom tradicionalnom sferom interesa.

Priznajući da ne prihvata sve norme i vrednosti EU, jer ne veruje da će, zbog svoje veličine i specifičnosti, ikad postati njena članica, Rusija unosi dve korekcije u svoj pristup Evropi. Prvo, realno stanje je takvo da se Sporazum o partnerstvu i saradnji, potpisan pre jedne decenije, teško danas može smatrati idealnim. Drugo, predviđanja imaju svoje vremenske limite. Danas ni u Briselu niko ne zna kako će šira Evropska unija, suočena sa mnoštvom sopstvenih problema, izgledati kroz pet ili deset godina.