Balkanski izbor

Na (jučerašnjim) pregovorima između vođa Srba i kosovskih Albanaca, Kosovari su jasno stavili do znanja da je njihov cilj nezavisnost. Srpski predsednik (premijer ndash; prim. prev.) Vojislav Koštunica (ranije ovog meseca u Ujedinjenim nacijama), tome se čvrsto usprotivio. Međunarodna zajednica njemu mora čvrsto da odgovori da Srbija može da bira između prošlosti i budućnosti. Ne može da ima oba.

G. Koštunica prenosi poruku pokojnog Slobodana Miloševića da Kosovo mora da ostane pokrajina potčinjena Srbiji. Ali Milošević je mrtav, sat se neće vratiti na 1999. godinu, i Srbija će morati da prihvati međunarodni konsenzus o konačnom statusu Kosova.

Sadašnji srpski vođa mora da čuje da će, nastavi li da preuzima Miloševićev nacionalizam, on i njegova zemlja postati međunarodne parije. Ako, međutim, on prihvati ishod sadašnjih pregovora ndash; verovatna nezavisnost umnogome ograničena međunarodnim garancijama o zaštiti prava manjinskih Srba ndash; Srbija će imati budućnost kao član Evropske unije i NATO-a.

Tokom poslednjih šest godina, posle NATO intervencije koja je zaustavila Miloševićevo etničko čišćenje, misija UN na Kosovu (UNMIK) upravljala je pokrajinom. Sada, administracija je umnogome prepuštena izabranoj privremenoj vladi. Radeći na ispunjavanju standarda koje su postavile UN ndash; uz veliki uticaj Kontakt grupe u čijem su sastavu SAD, Velika Britanija, Rusija, Francuska, Italija i Nemačka ndash; vlada premijera Agima Čekua, nekada zastrašujućeg vođe albanskih gerilaca, postigla je napredak.

Naravno, kosovski Albanci mogu da pomognu sami sebi tako što će još više izaći u susret kosovskim Srbima u pogledu decentralizacije, zaštite manastira i povratka izbeglica. Ipak, oni su ispunili dovoljno standarda da bi Savet bezbednosti UN podržao pregovore o konačnom statusu, pod vođstvom Martija Ahtisarija, specijalnog izaslanika UN i bivšeg finskog predsednika.

Posle devet meseci šatl diplomatije po regionu iz svog sedišta u Beču, g. Ahtisari je (juče) pred predsednike i premijere Srbije i Kosova izneo probleme i opcije. Razgovori su doneli malo napretka. (Novi samit je verovatno u septembru). Bilo bi lepo, ali niko zaista ne očekuje da g. Koštunica stvarno prihvati razdvajanje Kosova i Srbije. Moglo bi da bude teško ndash; emotivno i politički ndash; ali iskustvo od poslednjih 10 godina, uključujući Miloševićev pokušaj etničkog čišćenja, učinilo je da bilo šta manje od nezavisnosti bude potpuno neprihvatljivo za narod Kosova.

Očekuje se da SAD i ostale članice Kontakt grupe podrže konačni predlog g. Ahtisarija pre kraja godine. To će gotovo sigurno biti nezavisnost sa nastavljenim vojnim prisustvom NATO-a i međunarodnim garancijama za manjinske kosovske Srbe. Čak i ako g. Koštunica nastavi da se protivi, verovatno je da će Savet bezbednosti prihvatiti ovakvu preporuku. Premda je Rusija njegov najjači pomagač, glavna briga Moskve odnosi se više na Kavkaz nego na Srbiju. Oni uviđaju da će dogovor o statusu Kosova uspostaviti presedan. Dok Rusija želi da zadrži pobunjeničku Čečeniju, ona istovremeno priželjkuje i sredstvo kojim će od Gruzije otkinuti Abhaziju i Južnu Osetiju. Rusija pokušava da uspostavi kriterijum, Zapadu neprihvatljiv ndash; ako Srbija bude primorana da se odrekne bivše pokrajine, Gruzija može da pretrpi sličnu hiruršku intervenciju, sve i ako ne postoje istorijske paralele.

Srpska reakcija na pregovarački proces, stoga, uveliko je prevazišla pasivno odupiranje. G. Koštunica se snažno protivio nezavisnosti Crne Gore (koja se dogodila prošlog meseca). Beograd podstiče pokrete za povratak Srbiji u tri severne kosovske opštine i pripajanje podeljene Mitrovice, u kojoj živi 40 odsto kosovskih Srba. Srbija je prinudila kosovske Srbe da bojkotuju privremenu vladu koju podržavaju UN, nedavno primoravši sve nastavnike i medicinske radnike da pocepaju svoje ugovore s vladom. Umesto toga, Srbija finansira paralelne strukture vlasti, kroz koje su severne opštine počele da stvaraju paravojne snage. Srbija, takođe, nasuprot Rezoluciji Saveta bezbednosti iz 1999. godine, koja je uspostavila UN administraciju na Kosovu, održava u pokrajini policiju u civilnim odelima.

Podrška Beograda ovim separatistima ima za cilj da pregovaračima nametne podelu koja na terenu de fakto postoji, uprkos principima Kontakt grupe, koje podržavaju i UN, o jedinstvenom, multietničkom Kosovu, bez podele teritorije, bez promena granica, bez povratka na stanje pre 1999. godine.

Međunarodna zajednica, pogotovo lideri zemalja članica Kontakt grupe, moraju srpskim vođama jasno da stave do znanja da je taktika opstrukcije neprihvatljiva. NATO snage će ostati da garantuju konačni status, a biće i međunarodnog nadzora zaštite manjinskih prava.

Srbiji će biti bolje u Evropi, živeći u miru sa novim Kosovom, nego da uzaludno podstiče kosovske Srbe da osporavaju konačni status. Poruka sveta g. Koštunici treba da bude jednostavna: odaberi budućnost, i dozvoli Kosovu i Srbiji da se pridruže Evropi.

Morton Abramovic i Mark L. Scaron;najder