Retroprincip

Irvin je adoptivni naziv za grupu slovenačkih umetnika, Dušana Mandića, Mirana Mohara, Andreja Savskog, Romana Uraneka i Boruta Vogelnika, koji zajednički izlažu od osamdesetih godina prošlog veka. NJihov program naznačen je u nazivu izložbe, “Retroprincip”. Ta reč određuje strategijsku osnovu stvaralačkog rada grupe. Sažeto tumačenje značenja navedene reči kaže da je umetničko stvaranje moguće kao stalni proces reinterpretacije i transformacije postojećih formi umetničkog nasleđa kao i ostvarenja sopstvenog rada. Time se Irvin oslobađa od nagona besomučnog i neretko sumnjivo usmerenog zaletanja u “nove” prostore umetnosti, motivisane geslom ekstremnog modernizma: ne ponavljaj se.

Retroprincip na delu najbolje demonstrira deo Irvinove izložbe u beogradskom Muzeju savremene umetnosti sa nazivom “Vas ist Kunst” (šta je umetnost), što zvuči kao već otrcani lajtmotiv retorike poznomodernističke neoavangarde. Prednost Irvina u tome je što značenje ovog pitanja nije bukvalno shvaćeno - kao što se to desilo u taboru neoavangarde Beogradskog kruga - i što mu nije ponuđen odgovor sa zvukom stereotipne aktuelizacije načelnog “kriticizma”, variranog od ukrućene logičnosti do potpunog besmisla. Irvinova upitanost odnosi se na značenje umetničkih ostvarenja bliže i dalje prošlosti i na nastale promene njihovog kulturnoistorijskog i ideološkog konteksta, više nego na njihovu estetsku vrednost. Takav stav izražen je u razvijenoj praksi kopiranja ili citiranja karakterističnih originala, kao što su dela slovenačkih impresionista ili kreacije predstavnika ruske avangarde, posebno dela Kazimira Maljeviča, pa onda opusa sa naglašenom ideološkom i političkom intencijom, nacističke ili komunističke geneze. Cilj Irvina je da pokaže da se metodom analitičke retrospekcije stvaralaštva minulog vremena mogu adekvatno reflektovati pojave koje u savremenoj kulturi predstavljaju aktuelnu realnost. To je ono što Irvinovom opusu daje izuzetnu vrednost koja prevazilazi okvire lokalne sredine iz koje potiče i uzdiže se na evropski i svetski nivo.

Načelni stav Irvina je jasan, otvoren, tako da mu se nema šta prebaciti. Ali je moguće nadovezati se na intenciju njihove egzegeze i naići na druga pitanja. Ne pokazuje li ova izložba da svako umetničko delo, vremenom, mora da “ispadne” iz svog prvobitnog idejnog konteksta i poprimi karakter kulturnog fenomena koji, objektivno, nije bio predvidiv? Delo umetnika obeležava ivicu između željene sadržinske punoće i preteće praznine stvorene dejstvom entropije značenja koje vremenom seže do asematičkog ekvilibrijuma, na “nultoj tački smisla”. Irvin pokazuje prvu fazu umnožavanja mogućeg značenja motiva umetničkog dela, poput “Sejača” iz “Slovenske Atine”, ili Maljevičevog “Crnog kvadrata”. U sledećoj fazi takav motiv će izgubiti važnost u semiološkoj prezasićenosti koju sam stvara. Efekat mehanizma ovog procesa nije posebno analiziran u Irvinovom programu. Taj program je, čini se, ograničen u prividu beskrajne sukcesije rezervnih značenja teme umetničkog dela, bilo ono predmet ili ideja. Irvin kao da sledi jednosmerna udaljavanja od prvobitnog značenja dela - primer: “Crveni rudnici” - mimo one granične solucije u kojoj pokrenuti proces sukcesije postaje reverzibilan.

Treba reći da ovaj postupak koji može da izgleda kao “gnoseološki propust” Irvina ne osporava, već paradoksalno oplođuje njegov retroprincip, obogaćuje ga možda nehotično stečenom spoznajnom dalekosežnošću.