Vojvoda od Evrope

Postoji škola mišljenja prema kojoj bi Tomislav Nikolić ove godine mogao napokon osvojiti vlast - kad ne bi radio ništa. Prema toj teoriji, građani Srbije, izmučeni neizvesnom borbom za opstanak u teškim ekonomskim uslovima, pa još u partokratskom društvu obolelom od korupcije, javašluka i nekompetencije, prosto vape za promenom političke garniture koja je već dugo na vlasti. I rado bi poklonili glas nekome za koga bi se osnovano moglo pomisliti da ima šanse da dobije izbore. Predsednik SNS, u tom kontekstu, izgleda kao idealan kandidat za budućeg lidera Srbije – em mu istraživanja javnog mnjenja najavljuju još jedan solidan izborni rezultat, em (trenutno) zagovara proevropsku politiku, sličnu sadašnjoj, što smanjuje opasnost od stresa uslovljenog drastičnom promenom. Problem, međutim, nastaje kad krene u kampanju, jer potencijalnim novim biračima, neophodnim za ostvarenje cilja, gotovo svakom svojom izjavom daje povoda za poređenje sa onim što je ranije govorio. A onda se nameću pitanja: šta taj čovek zaista misli i koliko mu se može verovati? EVOLUCIJA „Naprednjaci žele da Srbija bude deo EU, ali će to možda biti teško ostvarivo ako EU bude zahtevala previše“ – tako glasi Nikolićev politički stav s kraja prošle sedmice, izrečen 31. marta, tokom posete Sjenici, Novoj Varoši i Prijepolju. Postoje, međutim, još dva njegova čvrsta uverenja vezana za odnos Srbije i EU: još koliko početkom prošle sedmice obećavao je da će naprednjaci, osvoje li vlast, Srbiju brže povesti ka EU „i to ne zato što alternativa EU praktično ne postoji već i zato što u to verujemo“ (Kurir, 27. mart). A ona ranija, radikalska verzija Nikolića, tvrdila je da „ne zna ništa pozitivno o EU, sem da je zlo“ (2005) odnosno da „Tadić i Koštunica vode zemlju u haos i demokratiju koju je EU smislila za paćenike u tranziciji“ (2007). Zabeležena je i ovakva evolucija mišljenja: aprila 2008, s pozicije zamenika predsednika SRS, tvrdio je da „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju samo znači nekoliko procenata za DS“, da bi, već na jesen iste godine, kao povod za napuštanje SRS naveo upravo – neslaganje sa naređenjem stranačkog šefa da radikali u Skupštini ne glasaju za SSP. Krupni politički stavovi – poput odnosa prema EU, Haškom tribunalu, granicama Srbije, oružanoj odbrani Kosova i slično, nisu bile jedine teme koje je umeo da adaptira u skladu sa potrebama trenutka. Tako je, recimo, naprednjak Nikolić partnere pronašao među ljudima sa kojima radikal Nikolić teško da bi tikve sadio: danas koaliciono sarađuje sa Velimirom Ilićem, za koga je 2007. tvrdio da je „najveći buzdovan u Srbiji“ i Bogoljubom Karićem, kome je, iste 2007, bio spreman da, ako pobedi na predsedničkim izborima, ponudi status svedoka saradnika. Još je isticao da nema dilemu da se radi o kriminalcu, ali da on „mora da otkrije sve što zna o pljački Mobtela, kako bi se, umesto njega, iza rešetaka našli Boris Tadić, Velimir Ilić i druge mnogo odgovornije ribe“. Pa onda: u septembru 2010. naprednjaci su potpisali ugovor na osnovu koga je bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri trebalo da im pomogne u popravljanju imidža „za honorar od 7.500 evra mesečno, plus troškovi“. A kad je objavljena vest o saradnji sa čovekom za koga je Nikolić svojevremeno govorio da je „zbog korupcije najuren iz diplomatije“, te da su mu „prijatelji kriminalci“, naprednjaci su najpre tvrdili da ugovor nikad nije realizovan zbog nedostatka novca, a posle se ispostavilo da je Montgomeri besplatno sa Nikolićem i njegovim saradnicima diskutovao o politici i organizovao „posetu trojice zvaničnika“ Vašingtonu. DOKTORIRAO Kod Nikolića nije bilo samo promena stavova i emocija (prema Vojislavu Šešelju, na primer), već su zabeležene i misteriozne promene činjenica. Godinama se verovalo da je po zanimanju građevinski tehničar, te da je prekinuo studije na kragujevačkom Pravnom fakultetu, a sam je, na sednici Skupštine 1998. tvrdio da „nije završio fakultet, jer nije valjao Zakon o univerzitetu“. Sada, međutim, na sajtu SNS piše da je „po zvanju master ekonomista“ te da je „diplomirao na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu“. Kurir je prošle nedelje otkrio da je lider SNS 2009. odbranio master rad na temu „Proces pridruživanja Srbije EU i uticaj na ekonomiju“, a sam Nikolić je dodao da optužbe nekadašnjeg učitelja i prijatelja Šešelja po kojima je kupio diplomu – nisu tačne. Nikolić je, uostalom, već doktorirao politiku: uspeo je da se nametne kao jedan od najvažnijih političkih faktora u zemlji, uprkos mrgodnom nastupu, radikalnim promenama stavova i zastrašujućim izjavama („Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom“; „Ne žalim Slavka Ćuruviju. Ne mogu baš svakoga da žalim. Ćuruvija nije zaslužio da ga ja žalim“). Jedini je poslanik Skupštine Srbije koji je biran u svaki saziv od 1992. Bio je potpredsednik Vlade Srbije 1998-1999. i potpredsednik Savezne vlade od avgusta 1999. do 2000. U maju 2007. pet dana bio je predsednik Skupštine Srbije (smenili su ga isti oni koji su ga izabrali). Četiri puta bio je kandidat za predsednika – na izborima za predsednika SRJ 2000. osvojio je treće mesto, iza Koštunice i Miloševića. Na izborima 2003. dobio je najviše glasova (47 odsto), ali zbog nedovoljne izlaznosti nije postao predsednik Srbije. Na ponovljenim izborima 2004. u prvom krugu osvojio je najviše glasova, a u drugom izgubio od Tadića za sedam posto. Na prošlim izborima, 2008, sa čak 2.197.155 glasova, tesno je izgubio od Tadića koga je podržalo 2.304.467 birača. Pretnje penzijom Napuštam politiku ako neko od mene bude tražio da se odreknem Kosova zarad ulaska Srbije u EU, rekao je Nikolić na tribini u Čajetini, odgovarajući, praktično na Šešeljeve optužbe da je spreman da prizna nezavisnost Kosova. Četnički vojvoda Nikolić (imenovao ga je vojvoda Šešelj na Romaniji 1992) strašne pretnje izricao je i ranije: neposredno pred prošle predsedničke izbore javno je obećao da se neće kandidovati na sledećim, ukoliko tom prilikom ne pobedi. A još 2009. rekao je da će 2010, za kada je prognozirao vanredne izbore, otići u penziju ako ne dođe na vlast.