Pokazna vežba iz demokratije

Dopunski izbori čiji ishod ne može da utiče na odnos snaga u parlamentu neke države nisu nešto na šta spoljni svet obično obraća previše pažnje, ali u slučaju nedeljnog glasanja u Mjanmaru (bivša Burma) stvari su stajale potpuno drugačije: glasanje za 45 upražnjenih mesta u parlamentu, u kome u dva doma ima 664 poslanika, širom planete praćeno je s pažnjom koja se obično posvećuje izborima koji imaju potencijal da promene kurs istorije neke zemlje. I to uprkos punoj svesti o tome da je u ovom slučaju reč tek o malom koraku na dugom i neizvesnom putu. Razlog zašto je to tako leži u okolnosti da se na ovim izborima prvi put kao kandidat za poslaničko mesto pojavila Aung San Su Ći, dugogodišnja predvodnica mjanmarske opozicije, dobitnica Nobelove nagrade za mir i žena koju je njena nesvakidašnja istrajnost u borbi za slobodu i demokratiju uzdigla na nivo globalne ikone mirnog otpora, na način koji je u novijoj istoriji uporediv samo sa statusom koji uživa istinski legendarni Nelson Mandela. PRESEDAN Poslaničko mesto koje je osvojila biće njena prva javna funkcija, a ulazak njene tek sada zvanično registrovane Nacionalne lige za demokratiju (NLD) u parlament sa najmanje 40 poslanika ustoličiće tu stranku kao zvaničnu opoziciju pune 22 godine nakon što je ubedljivo pobedila na izborima čije je rezultate vojna hunta potom jednostavno poništila. To nije jedini presedan koji obeležava ove izbore: ovo je i prvi put da su vlasti - mada tek u poslednji čas - dozvolile prisustvo ograničenog broja stranih posmatrača. To su, kojim god kriterijumima da se meri, minimalni pomaci, ali pomaci koji se uzimaju kao ohrabrenje, jer ukazuju na izvesnu evoluciju u ponašanju hunte. U vreme izbora održanih krajem 2010, prvih posle punih 20 godina, Su Ći je tek trebalo da bude puštena iz kućnog pritvora (u kome je, po raznim računicama, od 1988. provela između 15 i 17 godina), a NLD je glasanje bojkotovala, smatrajući da ne postoje ni elementarni uslovi za poštene izbore. Ipak, prve stidljive promene u Mjanmaru počele su posle tih izbora. Uspostavljanje formalno civilne vlasti nije moglo da sakrije da je sistem i dalje čvrsto u rukama armije - predsednik Tein Sein je izabran iz generalskih redova, a četvrtina svih mesta u parlamentu i dalje je rezervisana za aktivne pripadnike vojske. Ali, puštanje iz zatvora nekoliko stotina političkih zatvorenika, oprezno pokretanje mirovnog procesa za okončanje etničkih sukoba koji godinama potresaju delove ove 54-milionske zemlje, popuštanje pritiska na medije, te povećana tolerancija prema antirežimskim skupovima nagovestili su da hunta popuštanjem stega zbilja traži izlaz iz dugogodišnje izolacije u koju je zemlju sama gurnula. KOZMETIKA Skeptici kažu da su to samo kozmetičke promene i da je jedino što hunta stvarno ima na umu da nekako izmanipuliše međunarodnu javnost i osigura ukidanje sankcija koje uništavaju mjanmarsku ekonomiju. Su Ći je, međutim, rešila da ovog puta pođe od pretpostavke da su namere vlasti ozbiljne i odlučila da izađe na izbore. Unapred pomirena s tim da oni neće proći bez neregularnosti, i da će režim njeno kandidovanje verovatno zloupotrebiti kako bi se svetu predstavio u lažnom svetlu - ali i svesna da ukazanu priliku za političko etabliranje u okviru jednog krajnje rigidnog sistema, kad se već ukazala, ne treba propustiti. NJen pravi cilj, ipak, ostaju generalni izbori - samo što su oni još daleko, tek 2015. godine: do tada NLD iz pokreta koji previše zavisi od harizme i moralnog autoriteta svog lidera treba transformisati u funkcionalnu partiju koja će biti u stanju da, u manjoj ili većoj meri, participira u vlasti. Što već samo po sebi nosi rizik da, jednom inkorporirani u sistem, Su Ći i NLD izgube pravednički oreol koji sada nose i svedu se na nevoljne saučesnike jednog malignog poretka. Kojim će od dva moguća puta Mjanmar krenuti verovatno ne može da predvidi ni huntin glavni astrolog, važna figura u bizarnom ustrojstvu ove kompleksne zemlje. Ili možda može, samo ne sme da kaže. Da li je vredelo? U jesen 1991, kada joj je dodeljena Nobelova nagrada za mir, Su Ći je bila usred prvog od tri višegodišnja boravka u kućnom pritvoru - u kome će, s nekoliko dužih prekida, ostati do novembra 2010. Trebalo je, dakle, da prođe 21 godina samo da bi došla u priliku da učestvuje na izborima i postane poslanik u parlamentu kojim će svejedno nastaviti da dominira partija pod direktnom kontrolom sveprisutne armije. U međuvremenu, njeni sinovi rođeni u braku s britanskim profesorom Majklom Ejrisom odrasli su bez majke; kada je Ejris 1999. u Engleskoj ležao na samrti - pošto mu je hunta uskratila dozvolu da poseti suprugu i oprosti se od nje - Su Ći nije otišla da ga vidi poslednji put, znajući da joj vlasti neće dopustiti da se vrati u Mjanmar. Veliko poštovanje koje širom sveta postoji za Su Ći komentatore tera da budu uzdržani i ne dovode glasno u pitanje njen stoicizam, ali sa čisto ljudske strane posmatrano teško je ne postaviti očigledno pitanje: da li je vredelo podneti toliku ličnu žrtvu za tako mali opšti dobitak?