Kurtove naočari

Naš horor ide ovako. Dva mlada dramaturga su smislila i realizovala projekat “Oni žive“. Učlanili su se partijskom brzinom u sedam stranaka. I tako, za kratko vreme, postali sedam sekretara. Za kulturu. Kao sopstvenu preporuku, poslali su prerađen govor pravog oca advertajzinga. Ne Dejvida Ogilvija. Već Jozefa Gebelsa. Niko iz partija nije prepoznao Gebelsov potpis, što može biti shvaćeno i pozitivno. Opet, svaka od partija prepoznala je profesionalnu vrednost Gebelsovog govora, što, takođe, može biti pozitivno. Ali nije pozitivna činjenica da su mlađanim članovima ponuđene pozicije, kao što je, recimo, upravnik pozorišta. Ne zbog mlađanosti. Niti zbog Jozefa. Nego zbog članstva. Tako se opet na delu pokazalo kako domaće stranke vode računa o našoj kulturnoj politici. Ali zato baš i ne razumem u čemu se sastojala umetnička strana ovog projekta. Jer on je više policijski. I lepše bi, čini mi se, bilo da ga je sprovelo tužilaštvo. Baš me briga što se, recimo, pokazalo da se mogu varati stranke. Užasno je što stranke varaju nas. Ovo nije jedina prošlonedeljna veza politike i propagande. Sa policijom. Naizgled, zloupotreba nije otkrivena u političkoj igri. Već u nagradnoj. Davno je prepoznato da je jedan od najboljih načina za instant podizanje prodaje instant nagradna igra. Ta vrsta reklame je, zaista, vrlo efikasna, ali je i kratkog daha. Ispostaviće se - i nogu. Igra je laka. Pronađite štapić sa dva ista znaka. Poklopilo se da su ga pronalazili rođaci marketing asistenta. To je rođak od marketinga. Daleki. I nije bio pažljiv. Iako mu je lepo pisalo da nagradni štapić ima dva kraja. Kao i batina. Ali. Problem je što se sve ovo lizanje dešavalo pre četiri godine. I što kod nas uvek, uz policijsku, mora da ide još jedna istraga – zašto baš sad. Da. Dobro bi nam došle one Karpenterove naočari.