Marina drži ključ

Na kraju ipak nije prošlo bez iznenađenja. Ukupno uzevši, prvi krug francuskih predsedničkih izbora jeste okončan onako kako je mesecima unapred i najavljivano - ulaskom aktuelnog šefa države Nikole Sarkozija i njegovog socijalističkog izazivača Fransoa Olanda u drugi krug, koji će biti održan 6. maja. Ali je neočekivano dobar rezultat trećeplasirane Marine Le Pen, kandidatkinje Nacionalnog fronta - koja je, protivno svim prognozama, osvojila čak 18 odsto glasova - onaj koji je ishod glasanja izveo iz okvira potpune predvidljivosti, a nju samu učinio nekom vrstom simboličnog pobednika prvog kruga. Oland je dobio najviše glasova, prema nepotpunim podacima 28,6 naspram Sarkozijevih 27,1 odsto. To je prvi put u istoriji Pete republike da aktuelni predsednik ne pobedi u prvom krugu, ali to ne mora ništa da znači. Najveća enigma drugog kruga leži daleko od statističkih rariteta: ona je u tome kako će se sada ponašati birači Le Penove. A reč je o veoma respektabilnom i za konačan ishod verovatno presudnom rezervoaru od 6,3 miliona glasova. ANIMOZITET Kada bi se o tome ko će koga podržati u drugom krugu odlučivalo samo na osnovu ideološke bliskosti, najveći deo glasova za Le Penovu bi trebalo da bude preusmeren ka Sarkoziju; u dobroj meri tako će i biti, pošto procene govore da će i do 60 odsto njenih pristalica sada glasati za njega. Ali, kao i na drugim stranama francuskog političkog spektra, i među simpatizerima Nacionalnog fronta postoji snažan animozitet prema Sarkoziju. Zbog toga se očekuje da će mnogi od birača Le Penove sada apstinirati, ili čak glasati za Olanda - samo da bi naudili sadašnjem stanaru Jelisejske palate. A bez dodatnih glasova s te strane Sarkozi jednostavno ne može da pobedi. Zato će njegov glavni zadatak sada biti da glasače Nacionalnog fronta nekako ipak pridobije, mada nije jasno koliko još može da ode udesno - s obzirom da je u kampanji za prvi krug već snažno iskoračio u tom smeru - a da istovremeno ne izgubi na drugoj strani, među umereno konzervativnim biračima desnog centra. Povrh toga, sama Le Penova ima snažan razlog da priželjkuje poraz predsednika. Sarkozijevim silaskom sa scene i pretpostavljenim raslojavanjem njegove Unije za narodni pokret (UMP) njoj bi bila širom otvorena vrata da našminkani, naizgled umereniji Nacionalni front, verovatno i pod novim imenom, etablira kao novi centar okupljanja svega što u Francuskoj deli desni pogled na svet. Ili je barem takav njen plan. Kako god, Sarkozi ima mnogo razloga da bude zabrinut pred drugi krug. HLADNOKRVNOST Oland, s druge strane, nema takve probleme. Politički se jasno pozicionirao, a svoj neubedljivi imidž još ranije popravio. Javnu podršku predvodnika radikalne levice Žan-Lika Melanšona dobio je već u izbornoj noći, kada je ovaj očekivano pozvao svoje birače da u drugom krugu glasaju za kandidata socijalista; isto je usledilo, ili će uslediti i od drugih kandidata s levog krila. Stoga Oland još jedino može da radi na tome da pridobije deo birača sa centra, potrudi se da u jedinoj televizijskoj debati sa Sarkozijem 2. maja ne napravi neku katastrofalnu grešku i - nada se najboljem četiri dana kasnije. Abrazivan i hiperaktivan kakav već jeste, Sarkozi je tražio da se umesto te uobičajene jedne održe tri debate, računajući da će mu to dati dovoljno vremena da Olanda, koji nikad nije obavljao nijednu državnu funkciju, prikaže nesposobnim za vođenje zemlje. Oland je, međutim, taj zahtev hladnokrvno odbio. I ovaj detalj, reklo bi se, pokazuje zašto toliko mnogo Francuza ne trpi Sarkozija: kod njega sve i stalno mora da bude podignuto na maksimum. A takvi pre ili kasnije ljudima počnu da idu na živce.