Gebelsov model

Koliko god da su bile dobre namere organizatora tribina održanih minule nedelje u tek nekoliko gradova Srbije, da se otvoreno razgovara o izostanku kulture iz predizborne kampanje, sesije su mahom okončavane opštim nezadovoljstvom prisutnog građanstva, koje od tek odabranog broja predstavnika političkih partija nije dobilo ni približno zadovoljavajuće odgovore. A pitanja su se, očekivano, ticala gorućih problema na domaćoj kulturnoj sceni, počev od nepostojanja plana i kulturne politike, preko zapošljavanja stranačkih članova, što će se, jel` da, i te kako pokazati pogubnim na kulturnoj sceni, pa sve do malog, zapravo nedovoljnog ulaganja države u kulturne institucije i programe. Ništa novo, rekli bismo, baš kao i činjenica da niko nema konkretne odgovore na ova pitanja. Ili su svekolika istraživanja javnosti pokazala da kultura zapravo nikome nije ni potrebna? Ili za nju u partijskim glavama nema mesta ni u tragovima, čak ni u moru tako praznih i besmislenih obećanja... Retko je koja predizborna kampanja obećavala rešenje problema zakona u kulturi, ili problema kinematografije i filmske infrastrukture, ili problema zaposlenih u kulturnim institucijama, između ostalog. S jedne strane, time je kulturnu scenu sačuvala lažnih nada, da se i zaista može nešto promeniti nabolje, ali s druge strane se izjasnila da ovdašnju vlast, kojim god bojama ona bila zaogrnuta, rešavanje problema u kulturi zaista mnogo i ne zanima. Kultura je „zadnja rupa na svirali“. Za neke ona treba da se obraća eliti, za druge ona bi morala da bude populistička. Sudeći po samim estetikama ovogodišnjih kampanja, za neke je ona čista estrada i opštenarodno veselje. Sve i da se spominje reč kultura u predizbornoj kampanji, nikakvo konkretno rešenje za sprovođenje kulturne politike se ne nudi. Ono što smo mogli da zaključimo jeste da se kultura koristi kao idealan poligon za malverzacije u tako skučenom prostoru u kome deluje. Princip razgovora na kulturne teme između predstavnika partija na minulim tribinama uglavnom se svodio na međusobne optužbe i upiranja prstiju na određene institucije i pojedince. I onda, po već oprobanom sistemu, kada se situacija zahukta i kada javnost zatraži nedvosmislen odgovor na pitanje „A kultura?“, strane u kampanji primenjuju već poznate i izanđale termine, poput „transparentnosti“ ili „decentralizacije“, tako omiljene u kulturnim krugovima. Tužno je to zaobilaženje, pogotovo kada se čuje da ćemo o kulturi pričati kada se reše važniji problemi, u prvom redu ekonomski. Tužno, jer se time zapostavlja da je kultura osnova, identitet naroda, temelj društva. Kako se god budu okončali i ovogodišnji izbori, sama činjenica da modela za kvalitetno funkcionisanje kulture kao takve nema, pokazuje da će se u kulturi malo toga promeniti. Ili – cinik bi rekao - možda treba ponovo razmisliti o onom Gebelsovom modelu, čiji su manifest mladi umetnici nedavno ponudili ključnim političkim partijama, a koje su ga tako srdačno i širokogrudo dočekale? Od nečega se ipak mora krenuti.