Senke radničke klase

Kada je radnička klasa pokušala da se nametne kao jasno definisana a ne samo formalna klasa, dakle 1886. godine u Čikagu, istupila je sa svoje tri osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturne nadgradnje. Vek i nekoliko decenija kasnije ovakav zahtev izgleda kao naučna fantastika: radnici uglavnom traže posao, retki koji ga imaju bi da ih neko plati za njega, a baš niko nije pomenuo kulturnu nadgradnju... pa, biće tome i pedesetak godina. O odmoru je i iluzorno pričati ako se ima u vidu da je u proteklih dvadeset godina u Srbiji ugašeno čak 98 industrijskih centara, a da je broj od preko milion radnika sveden na 301.000. Ostali se „odmaraju”. Normalno je onda pitanje postoji li u Srbiji uopšte radnička klasa, ako postoji da li je zadržala svest o svom postojanju i da li je spremna da se uzdigne iz apatije i ponovo uključi, ali kao ravnopravni partner, u socijalno demokratska pitanja vezana za budućnost zemlje? Statistika kaže – teško. Ako imamo u vidu da tek svaki 24. zaposleni radi u proizvodnji koja bi trebalo da bude nosilac privrednog napretka, a da se predviđa novi talas otpuštanja, onda dolazimo do one zlokobne projekcije po kojoj 2027. u Srbiji neće raditi niko. Bar tako tvrdi Glas Rusije koji je izveo jednostavnu računicu: dnevno bez posla ostaje 300 ljudi, a pod tim uslovima nema ko da digne bruto proizvod da bi se tok istorije promenio. Beda Ali zašto bismo verovali Glasu Rusije a ne političari (bez obzira na to iz koje su stranke) koji nas tokom kampanje uveravaju da imaju rešenje? Pošto ga imaju baš svi, pa onda i nije bitno ko će da pobedi, problem bi, dakle, trebalo vratiti ne na depresivnu statistiku već na samu radničku klasu. „Više se osećam kao ovca puštena u planini nego kao pripadnik klase”, kaže jedan od radnika. Drugi dodaje da je ipak sačuvao osećaj klasne pripadnosti, ali da je ne bi nazvao radničkom već „klasom pognute glave”. Treći kaže da sa tim uglavnom nema ništa jer žuri na Buvljak nešto da preproda. Ipak, u formalnom smislu, bar dok i jedan radnik ima radno mesto, oni postoje kao radnička klasa. Ili kao „senka radničke klase”, kako objašnjava Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. „Ako govorimo o radničkoj klasi, onima koji su zaposleni u industriji odnosno realnom sektoru, to su samo ostaci nekadašnje radničke klase. NJih 301.000 izdržava državnu upravu u kojoj je zaposleno 100.000 ljudi. Oni žive kao u horor filmovima, prosek primanja je oko 26.000, zarade su neredovne, doprinosi se uglavnom ne uplaćuju.Za svakog od njih počinje drama kada je potrebna bolnica ili lečenje za njega ili nekog člana porodice. U novijoj srpskoj istoriji ne pamtim gori položaj radne snage u Srbiji, ako se izuzme javni sektor gde jedino još uvek poštuju kolektivne ugovore. Za radnike je postalo toliko prirodno i normalno da im se više ne plaća ono što bi moralo da im se plaća: regres, topli obrok, rad u vreme praznika ili prekovremeni rad... da se više niko zbog toga ni ne buni“. I ne samo to. Osim egzistencijalnog ponekada je za radnike teško i puko fizičko preživljavanje. Tokom 2009. godine dogodila se 1,041 povreda na radu, od čega njih 37 sa smrtnim ishodom, dok je u prvih osam meseci 2010. zabeleženo 18 povreda sa smrtnim ishodom. Za to vreme lekari upozoravaju da broj zatraženih bolovanja nikada nije bio niži. A kako bi pored svega navedenog mogli da se pobune ako imamo u vidu istraživanje o položaju radničke klase koje je pokazalo da je Srbija jedina zemlja u svetu u kojoj je strah od gubitka posla veći od straha od smrti. Čak ni naši susedi, sa sličnom ekonomskom situacijom, navodeći strahove nisu strah od gubitka posla stavili iznad četvrtog mesta. apatija Ipak, teško je prihvatiti činjenicu da milion otpuštenih radnika i nešto još uvek zaposlenih nemaju čak ni ideju da bi sami mogli da urade nešto za sebe, naročito ako se ima u vidu da širom sveta levica upozorava na ovaj problem i da pokušava da aktivira radničku klasu. Naš sagovornik Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da to i nije tako čudno ako se ima u vidu da su u svetu to tek rani elementi bunta koji su još uvek dezorganizovani jer nemaju organizaciju koja bi mogla ozbiljnije da strukturiše njihove interese, a da mi imamo i dodatni hendikep – osim odsustva organizacije tu su i sindikati koji su mnogo više element prošlosti i ostaci socijalizma nego proizvod uobličavanja savremenog interesa radnika. A bez sindikata ne postoji protest ni u kom obliku: ni kao sistem neposrednih zahteva, ni kao oblikovanje dugoročnih interesa. A na pitanje zašto radnička klasa ne može sama da govori u svoje ime, Lazić kaže: „Može, ali nema šanse da uspe. Veoma je važno stvari organizovati odozdo prema gore i da inicijativa pođe od radnika, ali za to su potrebni istorijski uslovi koje mi nemamo. Mi nikada nismo imali radničku klasu u punom smislu. Pre socijalizma ona faktički nije postojala, bila je tek u zamecima industrijske proizvodnje i nije ih bilo više od nekoliko hiljada. Posle Drugog svetskog rata najveći deo radničke klase su činili polutani radnici-seljaci koji nisu bili orijentisani ka stvaranju moderne radničke klase već su predstavljali prelaz između seljaka i radnika. Sa raspadom socijalizma je nastupio proces deindustrijalizacije gde je i ono što je počelo da se konstituiše kao radnička klasa bilo fragmentisano i atomizovano i posvećeno isključivo borbi za lične interese. Bunt je svagde rudimentalan i predstavlja pokušaj da se zaštite samo neposredni interesi, a nigde nema pokušaja da se uradi nešto na dugoročnoj osnovi“. Danas radničku klasu ponajmanje čine „plavi mantili“. NJih je u Srbiji manje nego 1961. godine, što je jasan pokazatelj da pred njom nije tek nekoliko teških tranzicionih godina. Daleko je više građevinskih radnika, kojih po nekim pokazateljima ima oko 100.000. Naravno, neregistrovanih, baš kao što su neregistrovani i oni radnici koji su uhlebljenje potražili u nelegalnim malim radionicama koje proizvode za crno tržište, a kojih je oko 6.000. Ostali su proizvodnju zamenili sitnom trgovinom ili uslužnim delatnostima gde im se broj i status zagubio zbog velike cirkulacije radne snage i prisutnosti rada na crno. A na pitanje da li postoji raslojavanje unutar radničke klase, Ranka Savić kaže: „Postoji neka razlika između njih, u nekim firmama je radnicima bolje, ali ne možemo govoriti o raslojavanju, samo o malo lakšem preživljavanju. Ali je zato razlika između zaposlenih u industriji i javnom sektoru ogromna.“ Izgubljenost Poslednjih dana, nekako su se svi setili radnika u vreme 1. maja, pojavile su se sociološke analize na osnovu kojih smo mogli da zaključimo da to što se dešava radnicima i nije nešto neočekivano, a ni nešto na šta bi sada trebalo da se žale. Jer, kažu, to je komunizam, a isti ti radnici su za njega glasali 1990. godine. Nekako se izgubilo iz vida da su prve pobune radnika počele daleko pre stvaranja socijalizma, da su i u 19. veku bile reakcija na kapitalizam, a da, kako Lazić objašnjava, nisu svi kapitalizmi istog tipa. Postoje različiti položaji radnika u različitim zemljama i ako pogledamo skandinavski model vidimo koliko njihov položaj može da bude bolji nego u liberalnom modelu, a pogotovu u kapitalizmu južnokorejskog tipa koji počiva na sili i niskim nadnicama. Zbog čega onda kod nas mora da bude baš tako ružan, ako imamo u vidu da državu vode formalno najlevičarskije partije koje imamo – DS i SPS , koje su članice Socijalističke internacionale. Upravo zbog reči – formalno. „Kod nas socijaldemokratija postoji samo u aktima i partijskim programima a ne postoji kao sistematski program delovanja. A to što je Socijalistička internacionala primila DS i SPS pokazaje samo raspad socijaldemokratije i u svetu. Ona je izgubila svoj profil još pre dvadesetak godina, sa Blerovim trećim putem. Naša socijaldemokratija sledi tu nedefinisanu politiku. Nema elemenata socijaldemokratskog programa osim populizma koji karakteriše sve stranke kod nas, bilo leve ili desne. Kod nas je levica uglavnom vaninstitucionalna i nije utemeljena“, kaže Lazić. A u nedostaku levice, radnička klasa je osuđena da se kreće po prostoru koji do kraja niko od nas ne razume jer država jednostavno nije bila rada da izdvoji novac čak ni za jedno valjano socijalno istraživanje njihovog položaja, ostavljajući ih u izolovanom prostoru sopstvene borbe za preživljavanje i ovisne jedino o sindikatima koji umesto sindikalnog rade humanitarni posao – pozajmljuju novac, plaćaju sahrane i obezbeđuju hranu za elementarno preživljavanje. Prvomajski protesti u svetu Očekivalo se da će biti burnije i bučnije ako se ima u vidu da širom planete raste talas nezadovoljstva zbog opštih mera štednje, otpuštanja, sve manjih plata i sve težih uslova za rad. Bilo je uglavnom bučno, ali ne baš i burno. Na ulice su izašli oni za koje se znalo da će izaći: Španci, Grci, Poljaci, Nemci, Francuzi... ali i Amerikanci koji u kontinuitetu pokušavaju da artikulišu nezadovoljstvo u organizovanu pobunu. I kojima to nikako ne uspeva, kao što nije uspelo ni sada. Novina je bila masovnost protesta u Turskoj, ali i u nekoliko azijskih zemalja od kojih je možda najbolje prošla radnička klasa u Maleziji, gde je vlada tik pred proteste donela zakon o minimalnoj ceni rada. Te sreće nisu bili demonstranti u Istočnom Timoru gde je policija pucala na njih, baš kao ni demonstranti u Cirihu na koje je bačen suzavac. Interesantno je da su sindikati koji su protestovali u Francuskoj optužili političke stranke jer u danu “koji pripada njima” nastavljaju sa predizbornom kampanjom, dok su za to vreme sindikati u Srbiji, ako se izuzmu tri (policije, zdravstva i Sloga) odbili da protestuju jer je to nepotrebno u vreme izborne kampanje. Ali i to se pokazalo kao vatreniji otpor od onog koji su pružili ruski sindikati u šetnji sa Medvedevom i Putinom. Da se nešto kreće možda se najbolje osetilo u Češkoj gde je lider opozicionih socijaldemokrata Bohuslav Sobotka izjavio: „Donedavno je izgledalo da će 1. maj kod nas ostati jedino praznik ljubavi, a da će borba za demokratiju i socijalna prava ostati samo istorijsko sećanje. Međutim, kao posledice globalizacije i politike vlada desnice u poslednjim godinama ta prava su veoma ugrožena i Prazniku rada ponovo se vraća njegov stari smisao”.