Telo kao dokaz

Neverovatna je pojava Marina Abramović. Neverovatna zaista. Koliko god znali o njoj ili njenom radu, kada se susretnete s tom personom, makar i putem medija kao što je film, ne možete da ostanete ravnodušni. NJen performans od pre dve godine u Momi, o kome se toliko pisalo i govorilo kao o nečem intrigantnom i neobjašnjivom, u svom filmskom izrazu, kroz ostvarenje Marina Abramović: Umetnik je prisutan, dobija posve novu dimenziju, u kojoj vidimo i pozadinu čitavog događaja. A tim putem nas vodi reditelj filma Metju Ejkers, koji spremno istražuje svaki aspekt nastanka tako neobične umetničke postave, kakvu je Marina Abramović osmislila: „Kada sam se prvi put susreo sa legendarnom umetnicom radikalnog performansa, Marinom Abramović, istog trenutka sam bio iznenađen i zaveden njenom toplinom i šarmom. Još više me je oduševila njena bezuslovna spremnost da svoj život iznese pred moj objektiv, što je retkost u svetu dokumentarnog filma. S druge strane, znao sam da ta njena spremnost predstavlja naročitu vrstu izazova. Marina je osoba koja je tokom cele svoje karijere pokušavala da granicu između stvarnog života i umetnosti učini manje vidljivom. Kako sam mogao znati da li pred objektivom nastupa ili ne? Pred sobom sam imao dva cilja: otkriti na koji način približiti temu široj publici, a ne samo malobrojnima iz sveta umetnosti i izbeći bilo kakvu mogućnost stvaranja jednoličnog biografskog filma“, kaže Ejkers, koji ju je deset meseci pratio tokom priprema za performans. I zaista, preispitujući čitav svoj opus, Marina Abramović dolazi do neobične postavke, za koju bira velelepni prostor NJujorške galerije savremene umetnosti. Dokumentarni film, koji vrvi od emocija i beskompromisnosti, što je i obeležilo njeno umetničko delovanje, počinje njenim preispitivanjem ranog detinjstva u kome je s jedne strane imala život neispunjen ljubavlju i s druge strane doživela osećaj duhovne slobode, kojom je taj nedostatak uspela da nadomesti. I upravo sloboda izražaja određuje njen dalji životni i umetnički tok. Radnja filma počinje šest meseci pre njenog nastupa u Momi i detaljno prati pripreme za show. Sa odabranim saradnicima, Marina analizira postojeće scene i mogućnosti da u njima, elementima zvuka i pokreta, personifikuje sopstvenu ličnost, onako kako je to i u minulim decenijama dosledno radila. U njen životni prostor useljava se i 30 mladih umetnika, kojima pruža mogućnost da, radeći sa njom, reinterpretiraju najznačajnije trenutke njene karijere. Kroz duge vežbe, ispunjene istraživanjem tela kao objekta umetnosti, Marina Abramović ih upućuje u svet performansa, kao apsolutne slobode izražavanja. „Performans je nešto izazovnije od slikarstva. To je sve ono slikarstvo koje nije okačeno na zidu“, komentarišu njeni saradnici zajednički rad. „Fokus je na telu kao objektu i na nepostojanju podele između izvođača i publike. To je poigravanje sa oštricom noža, koje vas drži na ivici i provocira“, čuje se u filmu, dok se smenjuju neki od najuzbudljivijih kadrova za pamćenje. nož Među njima je, naravno, i jedan od najprepoznaljivijih partnera, nemački umetnik Ulaj, čiji je zajednički rad sa Marinom u prvoj polovini osamdesetih godina na performansu Night Sea Crossing, izazvao pravu senzaciju, dok su dvoje umetnika, ispunjavajući prostore tišinom, nepomičnošću i uzdržavanjem od hrane, svim onim što Zapad ignoriše, napravili senzaciju na svetskoj umetničkoj sceni, uspevši da uznemire javnost. Životni diskurs Marine Abramović fokusiran je na uključivanje publike u ličnu sferu i provociranje njihovih, malo je reći, čudnih reakcija. I upravo zato je performans Umetnik je prisutan toliko uzbudljiv i zapaljiv. Koliko god prostor bio ispunjen ljudima, granica između publike i onoga što se zbiva pred njom je nevidljivija. Marina uspeva da, svojom harizmom, stvori zaseban svet, koji publika doživljava kao stvarnost. Baš zato, njen nemi dijalog sa publikom, u trajanju od sedamsto sati, privukao je tako veliki broj znatiželjnika, željnih katarze. Ona pred njima sedi, bez i grama šminke, nudeći im razmenu emocija, čime direktno udara šamar ne samo modernoj komercijalnoj umetnosti, već i tradicionalnom slikarstvu. U jednom trenutku u filmu se kaže da je za portret Mona Lize dovoljno 30 sekundi, dok je za pogled Marine Abramović potrebno znatno više. Možda je baš zato i neshvaćena i neprihvaćena, i to ne samo kod nas gde i dalje vlada jedno opšte čuđenje njenom delovanju (nek prvo nacrta liniju na papiru, pa tek onda neka priča o umetnosti – često se čuje u domaćoj čaršiji) već i u samom centru umetnosti, koji je Abramovićeva odabrala za svoj rad (posebno obratite pažnju u filmu na dijalog dve američke televizijske voditeljke koje porede performans u Momi sa provokativnim spotom Ledi Gage i Bijonse). Dirljiv i uzbudljiv film, koji otvara mnoga pitanja i prepušta vas dugom razmišljaju nakon sat i po ispunjenih čudnim emocijama. I zato jedva čekamo sledeći dokumentarac, nastao tokom performansa Život i smrt Marine Abramović. SLAGALICA Film Umetnik je prisutan stiže u Beograd 9. maja, i njime će svečano biti zatvoren Beldoks, festival dugometražnih dokumentarnih filmova. Taj visokobudžetni dokumentarac u produkciji HBO dobar je pokazatelj kakvim ostvarenjima je Beldoks minulih godina težio (film u Beograd inače stiže nakon Berlina i Sandensa). Festival je pred beogradsku publiku donosio najkvalitetnija ostvarenja dugometražne forme, koja po produkciji, estetici i dramaturgiji često prevazilaze domete bioskopskih filmova. Naravno, u onim zemljama u kojima bioskopska mreža još postoji i u kojoj je moguće naći dokumentarac u redovnoj eksploataciji. Elem, i ove godine Beldoks predstavlja domete recentne kinematografije, okrenute kako istraživanju sadašnjice, tako i istraživanju filmske suštine i forme. Tek nasumičan pogled na takmičarski program ukazuje na ostvarenja koja mogu zagolicati: tu je američki film Zovi me Kuču, o četvorici homoseksualnih aktivista koji veruju da se situacija u Ugandi može promeniti samo ako budu ponosni na to što jesu, dok istovremeno najpopularniji tabloid objavljuje članke pune mržnje; meksički Najmanje mesto na svetu, o ljudima koji trinaest godina pokušavaju da se izleče od tuge zbog razorenog grada; poljski Argentinska lekcija o osmogodišnjem dečku i njegovom snalaženju prilikom susreta sa kulturom drugog kontinenta; kanadski Porodični portret u crno-belom o Ukrajinki koja je usvojila šesnaestoro crne dece i voli ih poput svoja dva, ali društvo se ne slaže sa tim... Naravno, ne bi trebalo preskočiti ni dokumentarac Vernera Hercoga Pećina zaboravljenih snova, tako dobro primljen prošle godine u Berlinu, u kome drevne slike iz pećine svedoče o uticaju prošlosti na savremenost. I to su samo neke slike naše stvarnosti, koje Beldoks, ove godine, nesebično nudi. SA NIN-om NA FILM U saradnji sa festivalom Beldoks, NIN će nagraditi desetoro čitalaca sa po dve ulaznice za projekciju filma Marina Abramović: Umetnik je prisutan u Sava centru 9. maja. Potrebno je dostaviti ime i prezime sa naznakom Karte za Beldoks na redakcijski mejl redakcija_nin@ringier.rs, do ponedeljka 7. maja i, ukoliko budete imali sreće i budete dovoljno brzi, kontaktiraćemo s vama i uputiti vas gde možete podići svoje ulaznice. Lice revolucije Festival Beldoks otvara dokumentarno-igrani film Lice revolucije, reditelja, scenariste i producenta Vladimira Milovanovića, proizašao iz radionice koju su pri Muzeju savremene umetnosti u Beogradu organizovali Zoran Erić i Stevan Vuković, dok je mentor radionica bio Želimir Žilnik. Film se bavi novijom srpskom istorijom, studentskim pokretom “Otpor” koji je bio jedan od ključnih društveno-političkih faktora koji su doveli do pada režima Slobodana Miloševića. Lice revolucije podseća na Branka Ilića, zaštitno lice pokreta, na njegovo angažovanje tokom petooktobarskih promena, ali i na njegovu ličnu sudbinu deset godina kasnije. Taj period, reditelj filma koristi kako bi ispreplitao stvarne i izmišljene ličnosti i događaje, dok skida maske traumatizovanog srpskog društva zaglavljenog u tranziciji između socijalizma i kapitalizma.