Na Dunavu bez valcera

Kakva veličanstvena sporost! Putovao sam od Beograda do Kladova, i nazad, za jednu obdanicu, sve gledajući u sat kad ću stići, i u povratku isto, vozeći čvor u stomaku... A brodom: dan i noć, petnaest kilometara na sat, širokom rekom kojoj dostojanstvo ne dozvoljava da brza. U društvu  ljudi koji su se od reke  naučili ozbiljnosti i temeljitosti, i da vremena vazda ima. Žurio, ne žurio, stići ćeš onda kad voda bude dovoljno duboka ili kad se otopi led, kad na tebe dođe red da prođeš kroz prevodnicu, kroz „šlajz“, ili kad u pristaništu završe utovar... a sve se to meri desetinama sati, ili danima. Sve je na Dunavu veliko: brod sa baržama širok 22 a dugačak - kao dva fudbalska igrališta - 173 metra; teret od 5.000 tona; rastojanje od Pakša u Mađarskoj do Konstance na Crnom moru, odakle će kukuruz dalje, u Afriku... istorija Jedina sitna stvar, sitna duša, bio sam ja, naviknut na minute i beznačajne rokove, pogrešno uveren da poznajem dunavsku obalu od Velikog Gradišta do Karataša samo zato što sam je pedesetak puta odsutno posmatrao kroz prozor automobila. Zbog ove oholosti bio sam kažnjen: kad sam shvatio svoju zabludu i počeo da uživam u novootkrivenoj lepoti obala, i kad se čvor u stomaku najzad olabavio - morao sam navrat-nanos da napustim brod i vratim se u svakodnevicu. Ali o tome na kraju... Na početku, bio je brod „Deligrad“, ponos Jugoslovenskog rečnog brodarstva, preduzeća koje se, kao feniks, diže iz pepela, pa je sada među pet najvećih prevoznika na Dunavu, i neprikosnoveni lider u unutrašnjoj plovidbi. I na početku, bili su ljudi, posada: zapovednik Nenad Božulić, drugi kapetan Dušan Pavlović, mašinista Milan Mišić, bocman Milorad Grujić i budući kapetan Marko Aleksić, rođen 1990. godine, pa zato sada momak za sve. U Beogradu su se ukrcali na brod da tu odrade smenu, i u Beogradu su, za oko šeststo evra, kupili hranu za mesec dana. Kuvaće onaj kome obaveze dozvole, i ko ume, jer na našim brodovima dele ove troškove. A kad su u inostranstvu, priča mi Božulić, „čiča“, kako zapovednika, bez obzira na njegove godine, oslovljavaju... priča Nenad Božulić, koji je radio i na nemačkim brodovima, da tamo naši ljudi kuvaju i jedu svaki za sebe. Zašto, ne zna. „Deligrad“ je nov i moderan brod, sagrađen u Beogradu 2004. godine, i komandni most podseća na kabinu aviona: veliki ekran radara, GPS, komande preko kompjuterskog ekrana koji reaguje na dodir i džojstik umesto onog krmanoškog točka... ali Dunav je velika, i ozbiljna reka, i ne da se lako. Brodarske priče su o nasedanju na sprudove, o baržama razderanog dna, i struji koja nekad ne dozvoljava plovidbu sa velikim teretom uzvodno ma koliko jaki motori bili... Dunav je i reka krcata brodovima, pa na svakih petnaestak minuta „Deligrad“ izmenjuje pozdrav sa guračima, tankerima, samohotkama, putničkim brodovima koji mu dolaze u susret. Od završetka Prvog svetskog rata službeni jezici na Dunavu su ruski i francuski, i tek sada Nemci traže da se ta konvencija promeni, ali u međusobnoj komunikaciji ograničenja nema. Iako mnogi naši lađari na Dunavu znaju rumunski: ili su iz Podunavlja, ili su osnovne izraze naučili na donjem toku, tokom bezbroj plovidbi. U rumunskim lukama, inače, lokalni živalj obratiće se Srbinu sa „kuskre“, izrazom koji  označava povezanost porodica mlade i mladoženje... „prijatelj“ i „prija“...  zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Kapitalizam i svetska kriza - je li to jedno isto? - ostavili su svoj pečat i na plovidbi. Nekada su posadu broda kao što je „Deligrad“ činili: dva kapetana i njihov pomoćnik, mašinista, njegov pomoćnik i učenik, bocman i pet mornara, kuvar i pomoćnik kuvara... a danas, sretali smo brodove koji uzvodno plove tik uz obalu. Čiča kaže da su to stara plovila i da verovatno nemaju radare, ali i da je struja tamo mnogo slabija pa tako štede gorivo. „Gazda mu je dao toliko  i toliko, i mora da pazi. Ako ostane bez  goriva, sam je kriv...“ Na brodu se radi u smenama od po šest sati, i svaki član ima precizno određena zaduženja: mašinista se brine o radu motora, kojih je na „Deligradu“ tri: dva glavna, i treći u pramcu, koji brodu omogućava spretnije manevrisanje i okretanje praktično u mestu. Bocman, zajedno sa mornarima, brine o tovaru i baržama, ali i o svemu ostalom na brodu što ima veze sa svakodnevnim životom. Dobar zapovednik „oseća“ plićak, a za bocmana kažu da mu je dovoljno da stane na palubu barže pa da oseti da li je nakrivljena. priče Na brodu ima vremena za razne priče. „Gde će brodarac? Neće u biblioteku!“, nasmejali su se, kad smo pomenuli zabavu u lukama i devojke. Na kraju dana usidrili smo se ispod Ade Čibuklije, pre Velikog Gradišta, i tu proveli noć. Pričali su mi urnebesne anegdote čiji su junaci bili stari lađari: „U medicini rada lekarka je njegovu zdravstvenu knjižicu držala sa dva prsta kad mu je rekla: čoveče, pazite s kim spavate!“ Pripovedali su mi i manje vesele priče o lopovima koji se pod okriljem mraka privlače baržama i munjevito skidaju sve što nije zavareno za palubu, na našem delu Dunava, i što ne prezaju ni od napada na posadu na ušću velike reke u Crno more... U zoru, pričali smo o utapanju: „Tu je pored mene, sagnuo se da prihvati uže i pao preko ograde. Samo sam ga posle video pedeset metara dalje, ovako je podigao ruku i nestao...“, i koncu koji se razvlači od mesta utapanja ka kopnu da duša, prema vlaškom verovanju, nađe put... I mogao sam tako da kao dete, ljuljan talasima, slušam bajke do u beskraj, da me za kopno nisu vezivali konci novinarskog posla u kome se računaju minuti. Kasno po podne drugog dana, na dvadesetak kilometara pre hidroelektrane, saznali smo da se na prolazak kroz prevodnicu čeka pet-šest sati. Pa još dva sata sam prolazak, a gde su nepredviđeni zastoji... za sitnu dušu poput moje bilo je to previše. Telefonirao sam sa sredine reke prijatelju alasu u Tekiji, i on se pola sata kasnije čamcem zakačio za brod, pa smo prešli kod njega, da nas preveze na obalu. Bilo mi je kao da, škripeći stolicom, napuštam lep i svečan koncert pre kraja.