Karča

Kao što svaka, ma kakva država, pa i Srbija, mora da ima, kakvog-takvog predsednika, tako i svako iole pristojno stado ovaca mora da ima, ali ne bilo kakvog, ovna predvodnika. Zato sam se, čak, i u vreme izborne tišine, dao u potragu za rasnim ovnom. Cunjao sam po zabitim pirotskim selima, bazao do Dimitrovgrada, ali tamo, brale, sve neki uvozni bugarski, to jest, evropejski ovnovi; merino, bergamo, virtemberg. Svaka čast, veliki su, poput teladi, ali, nekako su ružni, pritupi. U njima nema životne radosti, vidi se da su evropski podanici sa neke Orvelove farme. I, ajd, u rikverc! Sa bugarske granice šibaj u Svrljiške planine, po domaću sortu, po svrljiškog ovna, i, ej, tamo, iza Miranovačke kule, gde prestaje belopalanački atar, sa Vojkanom veterinarom nađem šta mi treba: svrljiškog rasnog ovna. Umatičenog jednogoca sa, da prostite, mudima do kolena. I hteo sam da mu dam Borisovo ime jer i on ima jednu okruglu crnu fleku na runu, ali ne na glavi nego na levom guzu. Ali, kada mi je Biljana, posle redovnog jutarnjeg nežnog čavrljanja, saopštila da je Toma pobedio, nisam hteo da malerišem ovna Bokijevim gubitničkim imenom te sam ga nazvao – Karča! Treba li, možda, da objašnjavam zašto sam mu to lascivno ime dao? Čim se, bre, u toru pojavio, odmah je mir među gospođama ovcama nastao! I sve će one još do kraja maja biti namirene i blagoslovene te, eto, meni oko Mitrovdana čitava četa novih rasnih jaganjaca... Elem, ako je čobanin moje novo zanimanje, onda je moje novo radno mesto – raj! Ali, ovaj zemaljski, suvoplaninski raj, a raju nebeskom neka se hrišćani raduju! Ah, kako su samo zavedeni, omađijani! K. G. Jung koji je „živi bog psihijatrije“, ide, takođe, za mojim ovčicama, pa kaže: „Još je Protagora, pre dve i po hiljade godina rekao: O bogovima, očigledno, nisam u stanju da znam; ni da li jesu, ni da li nisu. I, na ove Protagorine reči ni danas se nema šta dodati ni oduzeti. Mogu jedino da dodam da bogovi vole da se mreste u čovekovom potiljku, u gnezdu arhetipova.“ Vodim stado uz Suvu planinu, naviše, gde su trave sočnije. Pored mene, uz butinu, ide i Karča. Od starih čobana sam čuo da moraš  da imaš pun džep kukuruza da mitiš novog ovna. I pružim Karči šaku kukuruza, a on drobi li, drobi zrnevlje, sve dok mi dlan toplim jezikom ne oliže. A onda počne glavom da me gura, da traži još kukuruza. Tu ga, lagano, odgurnem, a on me rogovima tresne posred kolena! Tresnem ga snažno toljagom posred čela, i, tu Karča izdrži nokaut na nogama i smiri se kao jaganjac. U Vidovu mora da se zna red; ko je pastir, takoreći Bog, a ko samo ovan predvodnik. Pošto sam se, predveče, nalupao pasuljčine sa carskim rebrima i nalio se neke mokranjske vinčine, zaspao sam, na livadi, kao odojče. Kad, eto moje Crne, u san mi uskače: „Ako si mlatnuo toljagom Karču! Jer, kako ćeš, danas-sutra, da vladaš Srbijom iz Vidova ako ne možeš da ukrotiš jednog svrljiškog ovna.“