Slast larvi, slina i znoja

Život je pun odurnosti. I upravo osećaj gađenja štiti nas od kontaminacije. Ali, nije sve što je odvratno štetno. Naprotiv. To tvrdi Rejčel Herc, profesorka psihologije na univerzitetu Braun, u Providensu,  savezna država Roud Ajlend,  koja se godinama bavi fenomenom gađenja. NJena najnovija knjiga „To je odvratno: Otkrivanje misterija odbojnosti“ postala je u svetu veoma diskutovana tema. Uzmimo, kaže profesorka Herc, kao primer mokraću, sline, bale, pljuvačku, povraćetinu, znoj ili buđ. Dokle god nam je, na primer, pljuvačka u ustima nije nam ni najmanje odvratna. Ali ako nam kažu da čašu napunimo sopstvenom pljuvačkom i da je popijemo – e tu već nastupa osećaj gađenja. Razlog je što čovek sve što dolazi spolja prima sa puno sumnji, pa makar da je do minut pre toga bilo u našem telu i imalo izuzetno važnu funkciju i prijatan ukus. Ali, osećaj odvratnosti nije isti u svim kulturama. To govori o tome da on zavisi od navika i socijalnog kodeksa o tome šta je prihvatljivo, a šta ne. Na primer, zašto su fermentisana pljuvačka, raspadnuto, smrdljivo ajkulino meso ili sir prepun larvi mušica, koje vam uskaču u usta, tako poželjni specijaliteti u nekim kulturama? Profesorka Herc tvrdi da paradoksalno ljudi rado konzumiraju jela koja imaju sve karakteristike raspadanja i truljenja. „Osećaj odvratnosti je veoma važan za preživljavanje, jer je to jedna vrsta straha, koja služi da se izbegnu najraznovrsnije boleštine“, stoji u njenoj knjizi. Ali, dodaje odmah, od kulture do kulture se različito tumači šta je to gadno i odvratno i sve to zavisi i od našeg vaspitanja i stavova okoline. Kao primer ona navodi otkriće jastoga u severnoameričkim vodama tokom  17. veka – ove morske člankonošce kolonisti su smatrali neupotrebljivim za jelo. Stoga su se ogromne količine jastoga koristile kao mamac za ribolov i đubrivo, a davani su za hranu samo robovima, siročadi po domovima i robijašima. Dokumentovane su bune služinčadi i zatvorenika, koji više nisu mogli da jedu samo jastoge. Stoga je država Masačusets donela i zakon kojim se zabranjuje da se slugama i robijašima jastog daje više od dva puta nedeljno. A danas je jastog dekadentni delikates za bogate i slavne, cene su često nepristupačne normalnom gostu restorana – ali je ostala mogućnost da bude na jelovniku za poslednju večeru osuđenika na smrt u SAD – i to besplatno. Kroz ovaj i druge primere autorka dokazuje da gađenje i odvratnost nisu urođeni, to je čak i poslednja emocija koju deca osete i mora im se kroz vaspitanje približiti. Gađenje je jedna od šest osnovnih emocija, zajedno sa radošću, iznenađenjem, ljutnjom, tugom i strahom. Ali to je veoma kompleksno osećanje, što dokazuje i činjenica da se ono uči, a da nam nije urođeno. Dete sve do treće godine sedeći na noši s interesovanjem proučava „stomačni proizvod“, bez gađenja od smrada i izgleda. Tek uz savete roditelja („no, no, kaka!“) ono menja svoj indiferentni stav i on prelazi (kod normalnih osoba) u gađenje. Kultura definiše šta je to odvratno. Hercova kao primer navodi franko-kanadski specijalitet pucen (prženi krompirići sa komadićima prevrelog sira preliveni nekakvim sosovima) koji bi se u Aziji smatrao nečim najogavnijim, jer tamo mnogi narodi ni ne pomišljaju da jedu sir. Ono što je odvratno istovremeno je i fascinantno i odbojno. Čovek je stalno ugrožen isparenjima  i izlučevinama stranih tela: crvi i izmet nas vrebaju na svakom koraku i stoga ih valja ostaviti na distanci. Ali, prljavštine privlače neodoljivo, kaže Hercova, i podseća na TV rijaliti programe, u kojima učesnici sede u staklenim zvonima prepunim paukova, glista, crva i kojekakvih drugih ogavnih stvorenja. Tako je glumica Brigit Nilsen u nemačkoj TV-produkciji „Logor u džungli“ jela anuse  nojeva, pila pačju krv i bila prekrivena nekakvim larvama, a milioni gledalaca su u tome – svaki na svoj način – uživali. U svemu tome postoji „perverzna atraktivnost“ takvih stvari, piše Hercova i dodaje da je to zato što su požuda i strast izuzetno povezani sa odvratnošću – što je sve jedna vrsta benignog mazohizma. Isto kao što je za mnoge Amerikance i Evropljane neshvatljivo da piju ekvadorsko nacionalno piće (a popularno je svuda uz Ande) zvano čiča (njihova varijanta boze). Radi fermentacije, pošto nemaju kvasac, Indijanke  žvaću kukuruzno brašno sve dok ne počinje da liči na dečju povraćetinu. Onda slinastu masu ispljunu u krčag sa mlekom, koji se zatvori i zakopa u zemlju da bi došlo do vrenja. Ovaj napitak je dosta gust, mlak, i za neke ima ukus kao prevreli kiseli kupus. Indiosi znaju da je veoma osvežavajuće, ali mnogi strani gost se zgadi kada, pošto je sa zadovoljstvom popio čašu-dve, sazna kako je to piće nastalo. Odvratne stvari su istovremeno fascinantne i odvratne, piše Hercova, koja bi to najbolje trebalo da zna, jer je na ideju za svoju studiju došla tako što je bila pozvana da bude član žirija na Nacionalnom takmičenju smrdljivih patika u mestu Monpelije, u Virdžiniji. Ovog marta je učestvovala po peti put u ocenjivanju. U jednom intervjuu je nedavno izjavila da su je iskustva za mirisanjem tuđih patika, koje „se osećaju“, dovela do pitanja kako naš mozak utiče na iskustvo gađenja ili dopadanja. Uzgred dodaje da većina patika nije smrdila tako gadno kao što je očekivala. Istraživanja su je navela da zaključi da je u centru gađenja naš strah od bolesti, truljenja i smrti. Gađenje je istovremeno i strah od animalnoga u nama: telesne tečnosti kao što su krv, a posebno menstrualna, znoj  i mokraća nas podsećaju da smo, u stvari, životinje, koje mogu biti zgnječene. Hercova je ustanovila i da su žene i konzervativci podložniji emociji gađenja od muškaraca i liberalnih ljudi. I tu sad dolazi i socijalno-politička komponenta, jer odvratnost ne izazivaju samo crvi, smrad ili prljavština, već i grupe sa društvene  margine, kao što su homoseksualci, rasne ili verske manjine, imigranti. Ono što je za ljude odvratno oni često proglašavaju nenormalnim, piše Hercova i  kao primere navodi tvrde stavove konzervativnih hrišćanskih crkava protiv predbračnog ili vanbračnog seksa ili abortusa. Ova naučnica je već pre pet godina uzbudila  javnost svojom prvom knjigom „Miris požude: Otkrivanje našeg enigmatskog osećanja mirisa“. I tu je već zapazila kulturološko uslovljene razlike između „ugodnih“ i „neugodnih“ mirisa. Čak je navela sopstveni primer kao dokaz da vaspitanje i kultura imaju presudan značaj za naš osećaj smrada ili miomirisa. Kao petogodišnja devojčica šetala je sa mamom kroz park i osetila neobičan miris, pa se požalila majci. Ova je rekla da je to lep miris i da potiče od – tvora. Od tada je za malu Rejčel i grozni smrad tvora postao prijatan – sve do godinu dana kasnije. Tada je sa svojim drugarima iz prvog razreda posetila zoološki vrt i rekla im da u kavezu tvorova ništa ne smrdi, već da lepo miriše, ostala deca su je napala i ismejala kao „lujku i smrdljušu“.  Dete je to zapamtilo i 20 godina kasnije se posvetilo istraživanju čula mirisa, koji je emocionalno jedinstven i može da izazove posebna sećanja na prošlost, ljude i situacije. Hercova je u svom istraživanju došla i do iznenađujuće spoznaje da  gađenje u velikoj meri određuje i naš stav prema drugim ljudima, pa da čak može dovesti i do genocida – što se pokazalo tačnim više puta u novije vreme. Gađenje je „veoma prelazno i lako se širi“, što je opasno. Veoma lako se neutralni stav može pretvoriti u odbojnost, kao kada nekome ko jede jaje prebacimo da, u stvari, jede pileći embrion. Neka moćna osoba, sa autoritetom, može jednu grupu ljudi da nazove „kancerogenim tumorom“ ili štetočinama ili pacovima, pa da se taj odbojni stav „primi“ kod velikog broja ljudi, što može da dovede do toga da se ta označena grupa proglasi manje vrednom i da se javi želja za njenim uništenjem. A tek to je stvarno odvratno.  Hakarl – islandski specijalitet Uloviti grenlandsku ajkulu. Lešinu zakopati u plitku jamu i prekriti peskom. Nakon što se truplo raspalo, posle od dva do pet meseci, meso se seče na kaiševe, koji se obešeni suše. Tako nastaje rskava korica koja ima opor ukus, sa jakim primesama amonijaka i trule ribe.