Propast vreba iza ugla

Iako je nakon ponavljanja grčkih izbora prvi „požar“ koliko-toliko stavljen pod kontrolu, a Evropa na trenutak odahnula, budućnost evrozone i dalje je sasvim neizvesna. Grčka i nije njen jedini, a mnogi smatraju ni glavni problem. Ima analitičara koji čak ocenjuju da bi Evropa odahnula nakon izlaska Grčke iz evrozone, poput profesora čiji najneposlušniji đak promeni školu. “Grčki front” evropske krize, koji je naizgled saniran, već je u senci novog, potencijalno mnogo opasnijeg za monetarnu uniju - krize bankarskog sektora, koja je gotovo eksplodirala u Španiji, a preti da se prelije u Italiju i Portugaliju. Bankarsku dramu u Španiji, koja je dobila čak 100 milijardi evra evropske pomoći za sanaciju svojih banaka, analitičari sve češće porede sa američkim Liman Bradersom i vrtlogom koji je u SAD proizvela ova banka. Vremena za rešavanje bankarske krize nema mnogo. Kada se prva dama MMF-a Kristin Lagard i finansijer DŽordž Soros slože oko toga da je rok za spas evrozone tri meseca, znači da su svi alarmi u Evropi upaljeni. “Izjave o tri meseca za spas evra odnose se na rok za sprečavanje kraha bankarskog sektora. To je sada novi akutni problem u Evropi. Nakon grčkih izbora samo je dobijeno na vremenu, a svi problemi su i dalje tu. Zato mislim da su šanse za opstanak evrozone 50:50”, tvrdi za NIN Vladimir Gligorov sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, napominjući da su trenutno u najvećem problemu španske banke, ali da bi uskoro mogla uslediti i lančana reakcija. Problem je odjeknuo u javnosti tek nakon slučaja Bankije, četvrte po veličini banke u Španiji, koja bi bez državne pomoći bankrotirala, a i druge španske banke su pred kolapsom. Zbog toga je agencija Standard i Purs smanjila rejting Bankije i još tri španske banke, stavivši ih u razred “smeća”. PANIKA “Građani povlače novac iz banaka, deo tog novca ide u stabilnije zemlje, deo se drži u slamaricama i čeka se rešenje. Sada imate džoging štediša ka bankama, ali ako bi došlo do stampeda, vrlo brzo imali bismo drastičnu krizu. Panika i masovno povlačenje depozita doveli bi do propasti banaka, a zatim lako do raspada evrozone”, tvrdi Gligorov, napominjući da je važno da iza bankarskih garancija u Španiji i Grčkoj stane Evropska centralna banka, odnosno EU, a posebno Nemačka, koja se tome protivi. “Mislim da će do kraja juna EU ipak doneti neke mere, kojima će se to prebroditi, recimo da se garantuje za deo depozita”, kaže Gligorov, dodajući da tek kada se nađe dogovor o sanaciji banaka i evropskim garancijama, sledi dogovor između Francuske i Nemačke o štednji ili podsticaju privrednog rasta. A ni do njega se neće lako doći. Sudeći prema izveštajima strane štampe, zatezanje na relaciji Francuska - Nemačka je sve vidljivije. Merkelova je pozvala Evropu da započne razgovor o jazu koji deli Francusku i Nemačku, a da bi ojačala svoju poziciju podvukla je da Evropa mora da ima na umu razliku u privrednom rastu Francuske i Nemačke. Ako Nemačka izgubi strpljenje i digne ruke od projekta evrozone, nade za nju više nema. Pa ipak, upravo je Nemačka najčešće na udaru kritike stručne javnosti. Tako su američki ekonomista Nurijel Rubini i profesor sa Harvarda Nil Ferguson u tekstu za Fajnenšel tajms i Špigl oštro kritikovali Nemačku zbog politike štednje, a Rubini je predložio da nemačka vlada da svakom domaćinstvu vaučer od po 1.000 evra, koji bi trebalo da potroše na letovanje na jugu Evrope. JAZ “Ne može povećanje potrošnje svuda da da isti rezultat. Da li će povećanje potrošnje u Grčkoj dovesti do rasta BDP-a ili bi, kao kod nas, to stimulisalo kupovinu, mahom uvozne robe? Verovatno ovo drugo. Dakle, nema jednog recepta za sve zemlje evrozone”, objašnjava za NIN Nebojša Savić, profesor na Fakultetu za finansije, ekonomiju i administraciju. Poenta je, kaže, da sve evropske zemlje ne žele da se prilagode modelu koji je primenila Nemačka, u kojoj se radi 42 sata nedeljno, a u Francuskoj 30 i nešto, u kojoj se kasnije ide u penziju nego u Francuskoj, itd. “Pošto se drugi teško tome prilagođavaju, nije nemoguće da evrozona propadne, iako ima ekonomske logike da evro postoji”, tvrdi Savić, napominjući da će izvesno nekih promena do jeseni biti. Sve oči su baš zbog toga uprte u samit šefova država EU 28. i 29. juna, kada se očekuju neka rešenja. Svoj predlog predsednik Oland već je formulisao - radi se o Paktu za privredni rast u Evropi, vrednom 120 milijardi evra. Nezvanično se može čuti da je Oland napravio ustupak Merkelovoj i odustao od zahteva za hitno uvođenje evroobveznica. Nemačka kancelarka ipak je, u poslednjim nastupima, nagovestila da se neće žuriti sa rešenjima, što su mnogi protumačili i kao njen odgovor na Olandov plan. Ona je istakla da “samo jedan sastanak ne može rešiti problem jednog kontinenta”. Može li odlaganje rešenja dovesti do kraha još je neizvesno, ali su britanski analitičari već izračunali da bi cena planskog ukidanja evra bila dva odsto BDP-a evrozone, dok bi neplansko razdruživanje koštalo pet odsto BDP-a ili hiljadu milijardi dolara. Krah evropskog sna o zajedničkoj valuti već najavljuje američki nobelovac Pol Krugman, u svojoj kolumni u NJujork tajmsu. “Čitava priča počinje da nalikuje komičnoj rutini - svejedno ekonomija slabi, nezaposlenost raste, banke upadaju u nevolje, vlade priskaču u pomoć - ali opet se nekako spasavaju samo banke, a ne nezaposleni“. Krugman ironično zaključuje da „ne treba očajavati - s obzirom na to kako se stvari odvijaju, posebno u Evropi, potpuna katastrofa bi mogla biti odmah iza ugla“. Barozo: ne držite nam lekcije Evropljani nisu došli na samit Grupe 20 najrazvijenijih zemalja sveta da bi im neko delio lekcije iz ekonomije, iznervirano je Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, odgovorio na pitanje kanadskog novinara na skupu u meksičkom gradu Los Kabosu zašto bi Severna Amerika trebalo da se izlaže riziku i pomaže Evropi. „Osim toga, ova kriza nije nastala u Evropi, već u Severnoj Americi i najveći deo našeg finansijskog sektora je zaražen - kako da se izrazim - neortodoksnim praksama nekih sektora finansijskog tržišta“, rekao je Barozo.