Pogled u svet

Kako Srbija izgleda ostatku sveta? Odgovori na ovo pitanje najčešće dolaze iz sfere politike (između dve vatre – ruske i američke), ekonomije (investicije, privatizacija...) i sporta (Novak Đoković i još poneko). A kultura? U potrazi za odgovorom na ovo pitanje obišli smo nekoliko kulturnih centara stranih zemalja. Upravo kroz aktivnosti ovih institucija može se steći prilično jasna slika kako neka zemlja posmatra Srbiju. A kulturne centre kod nas imaju SAD (Američki kutak), Rusija (Ruski dom), Nemačka (Gete institut), Španija (Institut Servantes), Francuska (Francuski institut), Italija (Italijanski institut za kulturu), Grčka (Helenski fond za kulturu), Austrija (Austrijski kulturni forum), pa i Kina (Institut Konfučije). Počeli smo upravo iz verovatno najživopisnijeg aktivnog centra u Beogradu – Kulturnog centra Ambasade Islamske republike Irana. Ušuškan u mirnom i hladom zaštićenom Senjaku, ovaj centar koji postoji od 1991. godine promoviše kulturu i vrednosti Irana i njegove islamske revolucije. „Islamsku revoluciju u Iranu mi predstavljamo kao revoluciju kulture“, kaže za NIN ataše za kulturu Kulturnog centra Irana Farid Eftekhari. U ovoj ustanovi se osim besplatnih kurseva persijskog jezika organizuju književne večeri, izložbe, vorkšopovi, izdaje se Časopis za kulturu i islamske teme Nur, a Centar je veoma aktivan u saradnji s kulturnim ustanovama iz cele Srbije, od Trešnjarskih večeri u Valjevu do Jugoslovenske kinoteke. Pitali smo atašea Eftekharija da li su bliske kulture Srbije i Irana, kada recimo dođu klinci iz jedne i druge zemlje i druže se. „Treba znati da je ovo civilizacija koja je već 10.000 godina stara i primetili smo da i iranska i srpska deca koja učestvuju u našem programu imaju mnoge sličnosti - upoznaju se s onim što misle druga deca“, kaže Eftekhari. Iako je reč o drevnoj civilizaciji sa prilično strogim islamskim sistemom koji je u Iranu danas aktuelan, ovaj centar je otvoren i za nove medije. „Imamo 600 prijatelja na Fejsbuku!“, kaže ponosno Eftekhari. FRANŠIZA Ako postoji neka zemlja koja u međunarodnim političko-kulturološkim okvirima slovi za antipod Iranu, onda je to verovatno SAD. Kada je o američkom kulturnom centru u Srbiji reč, ta moć nije toliko vidljiva. Američki kutak je smešten u skromnim prostorijama na drugom spratu Doma omladine Beograda. Tamo će vas ljubazni domaćini, Sandra Nikolić i Branka Stojićević, i uputiti u sve aktivnosti ovog centra. One ponosno ističu oko 7.000 članova koji koriste 5.500 knjiga, 50 časopisa, 13 „kindlova“, kao i sve njihove besplatne programe, kojih ima oko 30 mesečno – praktično svaki dan nešto novo. Ipak, u odnosu na finansijsku moć koja stoji iza njihove zemlje, ti programi su ipak skromniji od programa njihovih kolega iz zemalja EU. „Sjedinjene Američke Države nemaju, poput evropskih zemalja, ministarstvo kulture, tako da je sam pristup kulturi i njenom plasiranju u drugim zemljama malo drugačiji. Američka vlada sponzoriše kulturne projekte kroz neke druge stvari – recimo pomažu Beogradskoj filharmoniji, pozorištima...“, kaže za NIN Sandra Nikolić. U pozadini je grupa tinejdžera učestvovala u vežbi konverzacije iz engleskog jezika, a tema je bila – Kako biste reagovali ako bi neko od vaših prijatelja rekao da je gej... Američki kutak je franšiza, kao Mekdonalds, postoji svuda u svetu, ima ih preko 460 i svuda izgledaju vrlo slično. U Srbiji deluju u univerzitetskim centrima i multietničkim sredinama i ima ih osam - Subotica, Niš, Novi Sad, Kragujevac, Vranje, Bujanovac, Novi Pazar i Beograd. Na adresi na kojoj je ranije bila Američka čitaonica, koja je zapaljena na početku bombardovanja Srbije 1999. godine, danas se nalazi Institut Servantes, sigurno jedan od najaktivnijih i najdinamičnijih kulturnih centara u Beogradu. Oni postoje od 2004, a organizuju kurseve španskog jezika sa profesorima sa španskog govornog područja, kao i kurseve plesa, zbog kojih je ovo mesto i vikendom veoma živo. Tu je i odlična biblioteka, koja osim knjiga nudi i časopise, filmove i muzičke diskove. „Institut Servantes ima više pravila, a jedno od njih je da program mora da bude raznovrstan, što znači da se predstave različite oblasti kulture u Španiji, zatim da bude visokog kvaliteta, i treće je da se radi o nekomercijalnim sadržajima“, kaže za NIN Mirjana Starčević iz ovog instituta, u prostorijama u Knez Mihailovoj iz kojih puca jedan od lepših pogleda na (beo)gradsku vrevu. GERILA Osim klasičnih programa (književne večeri, koncerti, projekcije), ovaj institut je postao poznat i po afirmisanju prilično alternativnih umetničkih formi, a najpoznatiji je po dragocenoj reviji španskog filma Španski metar, gde mogu da se vide filmovi kojih nema ni u našim bioskopima ni na televizijama. Osim toga, treba reći da Institut Servantes ne predstavlja samo kulturu Španije, već svih zemalja u kojima se govori španski jezik, a to je 19 država Latinske Amerike. „To je veliko bogatstvo, pa ima mnogo stvari koje treba predstaviti. Zato je tu Institut Servantes – kao prozor u hispanski svet“, kaže Mirjana Starčević. Osim Servantesa, među centre bez kojih bi kulturna mapa Beograda bila mnogo siromašnija spadaju i Francuski institut (bivši Francuski kulturni centar) i Gete institut. Oba centra postala su poznata po afirmisanju alternativnih umetnika i koncepata. Tako se u Francuskom institutu uvek mogu, recimo, videti najbolji radovi francuskog stripa, a malo dalje u Knez Mihailovoj u Gete institutu neobični projekti Gete gerile, mladih grafiti-umetnika, skejtera i aktivista kojima ova ustanova pruža mogućnost da ispitaju svoje umetničke i profesionalne granice, usput promovišući nemačku kulturu. Gete institut osim klasičnih aktivnosti ima i program decentralizacije (sa gradom težištem, a ove godine je to Čačak), kao i sve izraženiji plan regionalizacije programa, sa uključivanjem publike i umetnika iz balkanskih zemalja. Ipak, ono po čemu se Gete institut izdvojio u poslednje vreme je njihov plan oživljavanja Savamale, dela Beograda koji je sve više u centru pažnje naših kulturnjaka, ali geteovci bez lažne skromnosti usput napominju da su oni bili među prvima koji su uvideli mogućnosti razvoja ovog dela Beograda. Jedno vreme je postojao i plan privremene selidbe Instituta na adresu u Savamali, odmah pored Kulturnog centra „Grad“, ali se od toga odustalo. Oni ipak poručuju da od oživljavanja Savamale nisu odustali. „To je nevidljiv prostor u Beogradu – mi prolazimo kroz njega, ali zapravo niko ne percipira šta je zapravo taj prostor, dokle je Savamala, ko su ti ljudi koji tamo žive“, kaže za NIN Zorica Milisavljević, mlada predstavnica Gete instituta, koja je studirala u Berlinu i dobar deo vremena provodila u Prenclauer Bergu, delu glavnog grada Nemačke koji je upravo najpoznatiji po zapuštenim javnim prostorima pretvorenim u umetničke centre. Prema njenim rečima, odluka je pala da se Gerila locira na taj deo grada, budući da je težište svake gerile, u svim zemljama – grad. Kako kaže, svi problemi u Beogradu se fenomenalno preslikavaju dole u Savamali, pa su se projektima teritorijalno ograničili na prostor koji je i dalje nepoznat.