Informacija bez uzbuđenja

Zvanično Šekspirovo prvo delo, ovaj mladalački rad obiluje nelogičnostima i tiradama, digresijama i istorijskim proizvoljnostima (kao i danas istorija je i tada bila tek materijal za jačanje ideologije), te se šekspirolozi retko njime bave a još se ređe postavlja na scenu. U postavci Narodnog pozorišta primećuje se, kada je uporedite sa originalnim tekstom, veliki rad u pokušaju sažimanja teksta i objašnjavanja konteksta, ali nažalost taj trud nije urodio nekim posebnim rezultatom. Sad, možda je engleska publika familijarnija sa dinastičkim borbama u Engleskoj 15. veka, ali činjenica je da čak i ako pre predstave pročitate komad teško ćete se „probiti“ kroz svu tu šumu gotovo istovetnih likova i njihovih tirada, te, posebno u prvom činu, gledate događaje na sceni uglavnom zapitani ko su ovi ljudi i šta oni tako strasno (i glasno) žele. Milivojević je pokušao da razigra ovaj zgusnuti materijal, dodao mu nešto humora, a njegovo znalačko korišćenje scenografije (scenograf Boris Maksimović) ima svoju težinu kako u režijskom tako i na značenjskom planu. Ali, gledano kao celina, sve se ipak svodi na to da reditelj više ili manje maštovito tek ilustruje pojedine scene ne dajući nam nikad priliku da spoznamo o čemu je zaista ovaj komad, koja je njegova dublja dimenzija. U najboljem slučaju ste zbunjeni, u najgorem, jednostavno vam je dosadno. Nešto je bolja situacija u drugom delu koji se koncentriše na Jovanku Orleanku (Milivojević menja u potpunosti koncept njenog lika i dodaje scenu sa originalnog suđenja) i pokušaj mirenja posvađanih klanova. Povezivanje sa domaćim, balkanskim kontekstom koje se nameće, podvučeno je korišćenjem muzike sa ovih prostora. Brojni glumački ansambl je relativno ujednačen (ističu se poletni Pavle Jerinić i Bojan Krivokapić), osim Jelene Đulvezan, koja narušava taj relativni sklad svojim „tvrdim“ recitatorskim pristupom, lišenim bilo kakvih nijansi. Sve u svemu, informativno, ali ne preterano uzbudljivo pozorišno iskustvo.