Bivši hodža

Svašta sam bio u  životu; „raspućinovac“, „satanista“, „ekoanarhista“, čak i „vatikansko  kopile“, a i „mason bez kecelje“. Ali, bio sam i „tvrda komunjara“, istovremeno i „agent CIA“ i  „tvrdo jezgro Bader-Majnhofa“, naravno  i „vojno krilo Arafatovog PLO“, najzad, „konsiljere Slobodana Miloševića“ i „guru Borke Vučić“. A, ove nedelje, batice, doznajem da sam bio i – „bivši hodža“!? To čujem od Dejana, ovčara iz Moklišta, od koga sam zimus ovce kupovao te mi je, po mraku i kijametu, četiri jalovice uvalio. Probali smo, proletos, nekako da se nagodimo, ali se Dejan pišmanio. Kao, otac mu rekao: „Nesmo mi u tej ovce ulazili te da znajemo da l su jalove.“ I, šta biva? Taj Dejanov otac se teško razboli, eno ga u  niškoj bolnici. A Dejan sa drugarom iz Kremenice dođe u jedan sumrak ispred mog imanja, ispred Vidova, pa me doziva, pa mi okoliši, okoliši te, najzad, pita: “Kazuju da si bil bivši hodža, i, na kog baciš čini taj teško da preživi. Pa, ako si mi na baštu ti napravil madžiju, eve došl sam da te molim da ga raščiniš.“ Nije jadni ovčar iz Moklišta prvi koji mi dolazi sa pričom o mojim natprirodnim moćima. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima o tome svoje mišljenje: „Ti si tipičan primer arijskog belog maga koji nikog ne napada. Ali, ko na tebe krene, taj se, jednostavno, razbije o magijski štit koji stoji čvrsto oko tebe. Bajdvej, iza tebe stoji čitava armija anđela čuvara i oni, bez tvog znanja, tamane tvoje neprijatelje. Ali, da se razumemo; ti anđeli, baš kao i bogovi, nastaju iz tvog semena, iz tvoje psihe i gnezde se u tvom temenu.“ Vraćam se, po mladoj mesečini, od Ackove krečane, kad, u travi nagazim  klompom na nešto čvrsto. I, kvrc! Šta će biti? Šahovska figura! Crni pešak! Uh, loš znak! To, odmah, nekako, znam... Sutradan, čujem Daliborka Ciganka iz Mokre rodila mrtvorođenče, a nju su jedva spasili na porođaju. A taman je počela divan hleb da mi mesi i peče jer ovaj, bre, fabrički ne može da se jede! E, sad, da nije tu nešto Daliborka zgrešila? Da mi nije nešto u hleb umesila i sebi život ugrozila? Ko će ga znati!? Nego u Vidovo su, najzad, došle Bilja i Saška. Sa kamionetom Milinko doterao i svakojakog alata, sekira, macola, krampova, predratnih testera kakvih više nema, a što jednom seoskom domaćinstvu veoma treba. Dobro, Saška je donela i termobek sa teniskim reketima, ali i punu torbu petica i ko zna još koliko bi ih bilo da se školska godina nije završila. Ćaskamo u ligeštulima na mladoj mesečini, a san nas, jedno  po jedno, polako hvata. Tu će moja Crna da mi kaže: „Tebi, bivši hodžo, kao  da niko ništa ne može, ali zato čuvaj Bilju i Sašku. A to što si u travi nagazio crnog pešaka, to znači da si nečijoj crnoj magiji za vrat stao. Shvati, i na Suvoj planini, život je samo obična šahovska tabla na kojoj ljuti boj vode crna i bela magija.“