19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Građani bez granice” zvuči veoma ironično na ovim prostorima; možda je taj apsurd i bio povod da Nordijski ministarski savet finansira tribinu, zapravo nordijsko-srpski pilot projekat pod tim imenom. Jedna od učesnica u ovoj zanimljivoj, višednevnoj javnoj raspravi, nedavno održanoj u Beogradu, bila je Kaj Folster, ugledna mirovna aktivistkinja iz Stokholma, koja je svoj magisterij na polju socijalnog rada stekla u NJu Delhiju. Ova tipična, miroljubiva Šveđanka ima neobičan “pedigre”, oba njena roditelja laureati su Nobelove nagrade.
- Odrastala sam u porodici koja je radila i bavila se pitanjima rata i mira. Ono što sam stekla u njoj, što je porodična zaostavština, koja je bitno uticala na mene, jeste osećaj za demokratiju i obaveza da se aktivno učestvuje u tom procesu.
KROZ OKUPACIONE ZONE: Moji roditelji Alva i Gunar Mirdal potiču iz zemljoradničkih porodica, i prvi su u njima uspeli da ostvare veći nivo obrazovanja. Rođeni su u tada veoma siromašnoj zemlji, što je danas teško zamislivo. Pokazalo se da se stvari mogu promeniti nabolje: tridesetih godina dogodio se socijaldemokratski preporod. Zato u Švedskoj ni danas ne postoje velike socijalne razlike. U vreme rata sarađivali su sa pokretom otpora, koji je bio sastavljen od nemačkih antifašista. Smatrali su da treba pomoći porušenoj Evropi. Imala sam deset godina, kada sam sa roditeljima išla na put u Ženevu; tri dana putovali smo razrušenom Nemačkom, prolazili kroz okupacione zone, i gledali uništenu zemlju. Kad smo stigli u Ženevu, izgledala je kao grad iz bajke.
Otac je, kao ekonomista, radio u Evropskom sektoru za ekonomiju, zalagao se za ekonomsko povezivanje sa Istočnom Evropom. NJegov način razmišljanja veoma se poklapao sa idejama Vilija Branta; obojica su želeli da eliminišu nametnutu ideološku podelu Evrope. Recimo, zašto Poljska i Nemačka ne bi ekonomski sarađivale?! Time bi, praktično, bila eliminisana “gvozdena zavesa”. Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio je 1967. godine.
Majka se bavila pitanjima kulture u Unesku. Zalagala se za otvaranje novih fakulteta u Nemačkoj, i opremanje novih biblioteka, oslobođenih nacističke ideologije. U vreme kada je postalo aktuelno pitanje razoružanja, prešla je da radi u UN; bila je na veoma visokom položaju - zvanični švedski predstavnik u komisiji za razoružanje. Tada smo mogli videti kako neutralne zemlje Indija, Jugoslavija i Švedska, zajedno rade protiv atomskog razoružanja. Između dve moćne atomske sile. Bavljenje tom problematikom postala je njena velika strast, koja ju je odvela u saradnju sa mnogim mirovnim pokretima u svetu. Bila je vrsta posrednika između njih - koordinator. Prikupljala je informacije i razvijala strategiju borbe. Nobelovu nagradu za mir dobila je 1982. godine.
KOLONIJALNA PUSTOŠ: Problem za nas, njihovu decu, bio je da su nas svi identifikovali sa roditeljima - A, vi ste njihova deca! Naravno, oni su podržali našu želju za nezavisnošću, tako da sam sa 18 godina otišla u Indiju, i u njoj provela nekoliko godina. Ono što je mene tamo impresioniralo je izuzetno bogata kultura, i neverovatno siromaštvo ljudi. Ogromne su razlike između bogatih i siromašnih. I danas se sećam malih leproznih prosjaka, koji trljaju svoje rane ne biste li im udelili više novca. Indija ima izrazito klasno društvo, ali i kulturnu elitu koja je veoma progresivna, koja vuče napred. Ono što je na mene takođe ostavilo utisak, jeste pustoš koju u ljudima ostavlja kolonijalna vladavina. Kao da im je oduzeta duša. Slično sam videla i u Nigeriji, gde sam tri godine predavala sociologiju.
|
Vili Brant Socijaldemokratskoj partiji Nemačke pristupila sam posle uzbudljivog i strasnog govora Vilija Branta, kada je izložio svoje ideje o otvaranju prema zemljama Istočnog bloka. Lično sam poznavala Branta. Bio je impresivna ličnost - veoma emotivan i nimalo krut čovek, pravi moderan političar. I antifašista. Bilo je nečeg posebnog u njemu. |
DENACIFIKACIJA: Zapadna Nemačka je kretala putem demokratskog razvoja, naporno su radili na tom procesu. Sukob sa prošlošću bio je neizbežan, ali postojala je jaka volja vodećih partija i ličnosti da se uhvate u koštac s problemima. Za mnoge je to bio bolan proces pun stida i krivice, duboke tuge i ličnih tragedija. Ipak, ćutanje je prestalo, rasprave su bile žive i zapaljive. A trebalo je pobrinuti se i za 14 miliona raseljenih, sagraditi im domove i naći poslove. I živeti sa osudom sveta, sa predrasudama uperenim protiv cele nacije. Biti Nemac tada nije bilo lako, ali ljudi su se oslobodili agresivnih stavova o superiornosti, i prezira prema drugim narodima. Oslobodili su se samoobmane. Politička elita je prihvatila odluke Nirnberškog procesa, bili su rešeni da grade novu demokratsku državu, u saradnji s drugima. Raskid s prošlošću bio je očigledan.
Moj rad, i politički angažman sastojao se u nekoj vrsti savetovanja mladih, pomoći im da otklone nacističke ideje. Takođe i kod starijih Nemaca, od kojih su mnogi izbegli iz ranije okupiranih zemalja. Oni su uglavnom ćutali, ništa nisu govorili, dok su mladi razmišljali: Kako da komuniciramo sa svetom kad nas svi mrze?! Ali, uspevali su da postave glavno pitanje: Kako su naši roditelji mogli da prihvate nacizam i rat?
Pojavio se problem: nisam imala gde da ostavim decu. Nisu postojali dečiji vrtići, ni slične ustanove. Kako Švedska može da ima vrtiće, a Nemačka ne? Moja privatna poteškoća nagnala me je da počnem da se bavim problemima lokalnih zajednica. Kada sam počela da se bavim i pitanjima socijalne politike, proglasili su me komunistkinjom - psihotični hladnoratovski mentalitet. Angažovala sam se i oko prava žena: prava na obrazovanje, i pravo žena na rad.
200 GODINA MIRA: Mirna i demokratska zemlja u kojoj sam se rodila, i u kojoj sada živim dugo je bila u kulturnoj izolaciji, ograđena nacionalnim granicama. Očima većine Šveđana viđena je kao zemlja mira i demokratije. Više od 200 godina mira unutar granica! Imati takvu istoriju za većinu Evropljana je nezamislivo. Čuvani iza svojih mirnih granica, Šveđani su nastojali da razviju bogatu modernu državu. Velika je izolovanost i bezbrižnost na Severu, čak i u mišljenjima i raspravama. Švedska nije želela da uđe u monetarnu uniju, pre svega iz razloga konformizma. Ne trebaju nam problemi koje donose druge zemlje! Odluka o toj svojevrsnoj izolaciji prevashodno je odluka ruralne Švedske, konzervativne, i levo orijentisane. Govorim im da se otvore, i vide bogatstvo razlika koje postoji izvan granica. Ali, oni samo primećuju kriminal i prostituciju koja ulazi u zemlju. Moraju da se nauče poverenju.
Srbija nije Švedska, nije imala vekovni mir. I ne može se razvijati samo unutar sopstvenih granica. Veoma je bitno da vaša intelektualna i politička elita, uz međunarodnu saradnju, prevaziđe nacionalističke i etničke predrasude. Moraju da uvere narod da je to put ka moralnom i materijalnom napretku.
