Nikolićeva zakletva

Povremeno kupujem „Pečat“, „list slobodne Srbije“ kako se patetično samodefiniše u podnaslovu, čisto da vidim šta rade Vučela i njegovi pečatoresci, pa sam ga od duga vremena kupio i prošlog petka. I šta da vam kažem? Na istoku ništa novo. Ista bljutava prenemaganja, ista nesvarljiva mešavina najopštijih četničkosrbokomunističkih mesta, ista ona papazjanija koja savršeno reflektuje mentalnu konfuziju u koju se Srbija (kako stvari stoje nepovratno) zaglibila. Na kupovinu „Pečata“ odlučio sam se ponajpre zbog slike predsednika Nikolića na naslovnoj strani – ko bi odoleo tom šarmu – a potom i zbog lidova sa naslovnice. „Ustav“, tako piše velim belim slovima, a ispod, sada crvenim, „da poštuju svi“. Ispod te direktive, opet belim slovima, „Kosovo“, a ispod Kosova jedno odsečno – „ispred EU“. Ispod EU (ima li tu neke simbolike) piše „Srbiju“, a ispod Srbije „neću izdati, prodati, predati“, što je, ispravno sam pretpostavio, bio citat iz Nikolićevog intervjua. Sve u svemu, Nikolićev intervju se ipak odvijao unutar granica političke korektnosti, pa čak i političke trezvenosti, što je pretpostavljam bilo izvesno razočarenje za „Pečatovu“ redakciju i „Pečatov“ publikum. Prosto mi nije preostajalo ništa drugo nego da se okomim na svečanu zakletvu saglasno kojoj predsednik neće „izdati, prodati i predati Kosovo“. Da ne bude da sam pristrasan, zbog sličnih izjava sam žestoko kritikovao i bivšeg predsednika koji je, da tako kažem, u patetici često nadmašivao svog naslednika. Pa, dobro, zapitaće se neko, zašto sam toliki namćor, šta mi smeta u predsedničkim deklaracijama o lojalnosti? Sad ću pokušati da vam objasnim. Na prvom mestu, kada predsednik Republike trogatelno izjavi da neće izdati, prodati ni predati Kosovo, to pažljivijim čitaocima (koji su u Srbiji, istina, retkost) govori da negde, daleko bilo, u tamnoj pozadini, postoji i alternativa. Stiče se, nadalje, utisak da je predsednik mogao postupiti i drugačije, ali da, eto, zahvaljujući svom nadljudskom patriotizmu, neće. Ispada, na kraju, da je obećanje o neizdavanju, neprodavanju i nepredavanju Kosova stvar lične odluke. To je, na prvi pogled, za svaku pohvalu. Ali znate šta, da je ljudska volja nešto postojano, nepromenjivo, nešto što uvek teži dobru, u tom slučaju ne bi bile potrebne ni države ni državini predsednici. Ne pada mi na pamet da dovodim u pitanje ni Tadićev ni Nikolićev patriotizam, obojica su mi dragi kao što je Aristotelu bio drag Platon, ali mi je jedna večita istina političke filozofije mnogo draža. A ta istina naučava sledeće: da se ne bismo oslanjali na nepouzdanost lične volje, koja očas posla preraste u samovolju, donećemo ustave i zakone koji će sprečiti i leva i desna skretanja. Da prevedem na kolokvijalni srpski: predsednik Srbije, bilo koje države uostalom, onoga trenutka kada se dokopa priželjkivane funkcije, uopšte nije u poziciji da ovo hoće a da ono drugo neće. U datom slučaju: neizdavanje, neprodavanje i nepredavanje Kosova nije stvar ličnog izbora nego ustavne obaveze. Tu manevarskog prostora, jednostavno, nema. Ako bi neki, recimo, lekar negde izjavio da nikada neće trovati, sakatiti i ubijati pacijente, ne bi bilo razložno očekivati da ga kolege zbog toga hvale, a još bi razložnije bilo očekivati da pacijenti takvog lekara obilaze u širokom luku. Takav bi Hipokratov učenik u najmanju ruku bio smatran za budalu. Ali eto, u srpskoj politici, koja je za život naroda bitna bar koliko i medicina, važe sasvim drugačija pravila. Poverenje u patetična, a potpuno isprazna zaklinjanja jedan je od ključnih uzroka endemske katastrofalnosti srpskih politika. Istovremeno je i uzrok tradicionalne nemogućnosti da se u Srbiji uspostavi istinski pravni poredak. Jer, znate šta, riba smrdi od glave. Pa ako se već prvi državni ljudi odaju nekontrolisanom voluntarizmu i ako se taj voluntarizam smatra vrlinom, šta onda sprečava niže ešalone takozvane vlasti da rade po ćefu i da sude po babu i po stričevima..