Od lošeg ka gorem

Da li će jedan jedini bombaški napad - po svemu zapravo teroristički akt sa srazmerno malim brojem žrtava - više uticati na razrešenje sirijske drame nego skoro jednoipogodišnja pobuna koja je odnela na hiljade života, te jalovi diplomatski pokušaji velikih sila da se ono što je preraslo u građanski rat nekako reši mirnim putem? Ako je suditi po onome što se može čuti i pročitati u svetskim medijima otkako su u onome što je bio napad bombaša samoubice prošle sedmice ubijeni ministar odbrane i njegov prethodnik na tom položaju, šef obaveštajne službe, te zamenik ministra odbrane (inače i zet predsednika Bašara al Asada) - to bi mogao da bude slučaj: niko još nikad nije stigao tako blizu srcu sirijskog režima i naneo mu takav udarac. Jer, ne samo da su likvidirani visoki zvaničnici od najvećeg Asadovog poverenja, čime je na upečatljiv način pokazano da je režim ranjiviji nego što je izgledalo, nego je promenjena percepcija čitavog sukoba: psihološki posmatrano, napravljen je proboj posle koga još malo ko nije uveren da će se, pre ili kasnije, konflikt završiti Asadovim padom s vlasti. TAJMING Ali, koliko kasnije? Neki od scenarija koji se razrađuju u regionalnim i svetskim centrima moći kao jednu od opcija vide, recimo, povlačenje Asada, njemu odanih pripadnika režima i oružanih snaga iz Damaska na sever zemlje, odakle bi, oslanjajući se na podršku lokalnog stanovništva (tamo je koncentrisana alavitska zajednica kojoj pripadaju Asadovi i većina drugih iz vladajuće garniture) još dugo mogli da se odupiru ustanicima. Podseća se pritom i na iskustvo prvog Zalivskog rata, kada se nekima činilo da je pad iračkog lidera Sadama Huseina gotova stvar, da bi proteklo još 12 godina pre nego što je do toga stvarno i došlo. A i odgovor režima na poslednje ratne uspehe pobunjenika - osim pomenute likvidacije visokih vojnih zvaničnika, prošle sedmice oni su uspeli i da zauzmu neke granične prelaze na granici prema Turskoj i Iraku, te prodru dublje u Damask i najveći sirijski grad, Alep - bio je, barem u gradovima, dovoljno efikasan i brutalan da potvrdi Asadovu rešenost da istraje po svaku cenu... Ništa, dakle, još ni izbliza nije gotovo, ali se kristališe uverenje da je povratak u pređašnje stanje nemoguć i da se više od četiri decenije duga epoha neprikosnovene vladavine dinastije Asad završava. Pokušaji režima da se pred protivnicima i celim svetom demonstrira kako su stvari i dalje pod kontrolom, čemu je trebalo da posluži i objavljivanje televizijskog snimka na kome se vidi kako Asad u audijenciju u predsedničkim odajama prima novopostavljenog ministra odbrane, više nikog ne mogu da zavaraju. „Kad diktator mora da se pojavi na televiziji samo da bi se videlo da je još živ, znači da je kraj blizu“, prokomentarisao je londonski Gardijan. PESIMIZAM Arapska liga je početkom ove sedmice, više reda radi, apelovala na Asada da se povuče; to bi, prema članicama ove organizacije, doprinelo prestanku borbi i otvorilo put za formiranje prelazne vlade nacionalnog jedinstva. To je, međutim, samo delimično osnovana pretpostavka: Asadov odlazak bi svakako bio od opšte koristi, ali ono što bi potom moglo da usledi u Siriji skoro sigurno biće sve, samo ne mirna tranzicija. I zato je to „šta će biti posle“ sve dominantnija tema u političkim analizama, bez obzira da li se time bave vlade zemalja u regionu, velike sile, ili nezavisni posmatrači i eksperti. A niko od njih po tom pitanju nije naročito optimističan. Zajednička nit svih tih procena jeste zabrinutost da bi u Siriji moglo da dođe do onog što se u zapadnoj politikološkoj terminologiji obično naziva vakuumom moći - prostije rečeno, do totalnog bezakonja u kome, nakon svrgavanja Asada, ne postoji niko ko je u stanju da uspostavi vlast na čitavoj teritoriji zemlje i garantuje kakvu--takvu vladavinu prava, gde su pravo jačeg te lična i kolektivna osveta dominantni pokretači zbivanja. Verska i politička složenost zemlje uvećava rizik za izbijanje sektaških sukoba: dovoljno je samo zamisliti kako bi se ekstremniji deo većinskog sunitskog stanovništva ophodio prema alavitima koje - zbog toga što tom ogranku šiitskog islama pripadaju Asadovi - pojednostavljeno poistovećuju s njegovim režimom, nezavisno od toga da li su zbilja njegove pristalice ili ne. A haos u koji bi Sirija posle Asada lako mogla da zapadne, neminovno bi imao posledice ne samo na budućnost zemlje (u opticaj se već vratio termin balkanizacija), već i na prilike na čitavom Bliskom istoku. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je već upozorio da će njegova zemlja „morati da reaguje“ ako kolaps Asadovog režima stvori rizik da se sirijskog arsenala raketnog, hemijskog i biološkog naoružanja dočepaju radikalne islamističke grupe povezane s Hezbolahom ili Al kaidom. NJegov ministar odbrane Ehud Barak bio je i eksplicitniji, sugerišući da se Izrael neće uzdržavati od upada na sirijsku teritoriju da bi sprečio da to oružje padne u pogrešne ruke - mada je iz izraelske perspektive, s obzirom na staro neprijateljstvo dveju zemalja, ono u pogrešnim rukama i sada. Ali, sva je prilika da bi svaka eventualna akcija Izraela ovog puta bila deo kompleksnije vojne i logističke operacije da se u Siriji spreči instaliranje nekog novog igrača koji bi bio usko povezan s Iranom na jednoj i(li) Hezbolahom na drugoj strani: operacije u koju bi neminovno bile uključene i vodeće zapadne sile. IMPLIKACIJE Ako je Izrael po prirodi stvari najzabrinutiji zbog onoga što bi moglo da usledi posle Asada, ništa opušteniji nisu ni drugi sirijski susedi, svako iz svojih razloga. Pretvaranje Sirije u poprište sektaških obračuna sunita sa alavitima, te hrišćanima - koji sada, u strahu od islamizacije zemlje, drže stranu Asadu - lako bi moglo da se prelije na Liban, zemlju čija stabilnost tradicionalno počiva na krhkim temeljima; Turskoj i njenim regionalnim ambicijama ne bi išlo na ruku potencijalno prekrajanje granica u komšiluku, jer bi to moglo da oživi sada uglavnom pacifikovane aspiracije Kurda za stvaranje sopstvene države; da Iraku, pored svih njegovih nevolja, ne treba i haos u neposrednom susedstvu nepotrebno je naglašavati; jedino bi možda - a i to je pitanje - Jordan bez većih posledica preživeo tektonske potrese u Siriji. A o implikacijama koje svaka promena statusa kvo na Bliskom istoku uvek ima i na odnose drugih regionalnih i svetskih sila da se i ne govori. Ispada tako - naizgled paradoksalno, ali zapravo sasvim razumljivo - da, ma koliko svi priželjkivali Asadov odlazak (osim retkih saveznika poput Irana), niko još nije spreman za situaciju u kojoj bi se to desilo prebrzo. Potrebno je, u najmanju ruku, pre toga nekako naterati heterogenu sirijsku opoziciju da se urazumi i ujedini, obuzdati njene najradikalnije elemente i sprečiti ponavljanje situacije iz Iraka posle rušenja diktature, gde su prazninu nastalu nestankom starog poretka dobrim delom popunile ekstremističke snage. A koliki su izgledi da se tako nešto izbegne, i koliko vremena treba da se načinjena šteta makar delimično sanira, boljeg - to jest goreg - primera od samog Iraka nema.  Srpski ugao: Evakuacija i preporuka Požuri polako Srbiji je, kao što biva, trebalo mnogo da bi preduzela nešto da zaštiti svoje građane koji su se negde u svetu našli usred ratom zahvaćenog područja, ali je ipak dobro da se na kraju neko setio kako bi valjalo napraviti plan za evakuaciju srpskih državljana iz Sirije. Zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova u odlazećoj, te budući premijer u novoj vladi, Ivica Dačić, saopštio je prošlog petka da se priprema transfer srpskih državljana koji bi bio obavljen po obrascu primenjenom prošle godine u vreme sukoba u Libiji. Reklo bi se, međutim, da su vlasti tada pokazale više ažurnosti, budući da su oni srpski državljani koji su hteli da napuste zemlju to bili u prilici da učine još krajem februara 2011, kada je vlada organizovala letove Jatovih aviona iz Tripolija za Beograd; evakuacija preostalih građana Srbije praktično je završena do početka marta, posle čega su tamo ostali samo oni koji nisu hteli da napuštaju zemlju. U svakom slučaju, bilo je to značajno pre eskalacije borbi koje će okončati u jesen te godine. Ovog puta, vlasti su reagovale tek nakon što je Međunarodni komitet Crvenog krsta sukobe u Siriji konačno proglasio za građanski rat, što, sledeći neku formalnu logiku, verovatno ima smisla, ali što svakako nije sprečavalo vladu - pa bila ona i tehnička - da se ovim pitanjem pozabavi i makar mesec ili dva ranije. E, ali ko bi u izborno i postizborno vreme još mislio na takve trice i kučine… Dačićevoj objavi dva dana ranije prethodila je i preporuka Ministarstva spoljnih poslova državljanima Srbije da zbog eskalacije sukoba ne putuju u Siriju, a našim građanima koji tamo žive ili se trenutno nalaze - da je napuste. Ukazujući da strane aviokompanije i dalje lete za Damask i iz njega, ministarstvo je naše državljane posavetovalo da Siriju napuste koristeći pre svega ovu mogućnost. I za ovu preporuku bi se moglo reći da je stigla kasnije nego što je trebalo, što se da zaključiti i iz toga što su se ove teme dohvatili i vrli beogradski tabloidi, koji su svom poslu dizanja panike zbog ovoga ili onoga pridodali i bliskoistočni začin, objavljivanjem priča o Srpkinjama udatim za Sirijce koje su se, zajedno sa svojim porodicama, zbog intenziviranja sukoba našle u opasnosti. Što se zgodno podudarilo sa objavljivanjem savršeno nebitnog podatka ministarstva spoljnih poslova po kome većinu od oko 300 državljana Srbije koji žive u Siriji čine upravo žene udate za Sirijce. Dobro, i šta s tim?