Predsmrtna radost

Još jedan usamljenički dan. Probudio sam se sam u stanu, umio se, oprao zube, i krenuo u kuhinju da popijem jutarnju čašu vode. Na stolu sam zatekao 200 dinara za hleb i jogurt, jer se zna šta mi u porodici doručkujemo. Nisam krenuo u prodavnicu sve dok nisam ogladneo dobro. Onda sam se spremio i izašao iz zgrade sa jednom lucidnom mišlju, prošao parking i haustor koji je vodio na ulicu. Stao sam u red. Čekao sam pljeskavicu, da se ispeče. Dok sam čekao, zamišljao sam kako danas u mojoj kući neće biti hleba, kako će moji biti gladni kad dođu sa posla, kako će se nervirati, i kako ću morati opet u prodavnicu… Tako sam zamišljao scenario koji će se pokazati skoro potpuno tačan. Stigla je pljeskavica. Omirisao sam je i dao pare na kasi. Vratili su mi 30 dinara. Onda sam hteo da uživam u njoj, jedući je polako. Šetao sam stazom koja je vodila ka šumi, mirisao i mljackao, sporo jeo i žvakao pljeku. Prolazio sam pored koševa. Neka deca su se igrala, a ja sam zamišljeno tumarao. Onda me je jedno malo dete dozvalo: „Čiko, čiko!“ Okrenuo sam se i video da im se lopta zapetljala u mrežicu i da ne mogu da je dohvate. To me je raznežilo, prišao sam i izbacio je iz mrežice. Poradovali su se, i opet su počeli da jure za loptom. Dok sam napuštao teren, na beton mi je ispalo omanje parče mesa iz pljeke. Jebiga, pomislio sam u sebi i otšutirao meso u travu. Žalio sam za njim. Uvek mi je poslednji zalogaj najdraži, pogotovo ako je mali. Zamišljen sam krenuo ka zgradi, prošao kroz haustor koji je vodio do parkinga, i tu se susreo oči u oči sa psom. Prednjim šapama je stajao na donjoj stepenici, a zadnjim na odmorištu moje zgrade. Izgleda da je pokušavao da siđe. Pogledao sam ga dobro u oči. Bio je miran i spokojan. Telo mu je bilo mršavo i sivo-crne boje, a u desnom oku je imao nekakvu belu krastu Sišao sam sa stepenica i pokušao da ga pozovem, zazviždao sam mu i spustio ruke do zemlje. Nije mogao da siđe. I dalje je stajao na vrhu, sa prednjim šapama na donjoj stepenici, i mahao repom kao lud. LJudi moji, koliko je samo bio prljav i kako je smrdeo! Podigao je prednju desnu šapu, kao da mi pokazuje da je ranjen i da ne može da dođe do mene. Rebra su mu se brzo pomerala u ritmu disanja, kao da govore: „Ludaku, zar ne vidiš koliko sam gladan?“ Onda mi je sinulo! Popeo sam se do njega i pomazio ga po rebrima, vrckao je repom zadovoljno i cvileo u isti mah. Sad ću to da sredim, pomislio sam i potrčao do koša gde mi je ono meso ispalo iz pljeskavice. Ali, dođavola, ne raduj se tako brzo, rekao sam sebi kad sam stigao. Mesa nema. Nervoznim korakom sam krenuo ka prolazu do parkinga i razmišljao: „Idem do kuće da uzmem malo hleba i dam ovom psu, da preživi bar još nekoliko toplih dana u novembru, a posle – ne znam.“ Ali hleba nemam u kući jer ga nisam kupio, a od juče nije ostalo. Ma, ne mogu da ga ostavim napolju, usvojiću ga – razmišljao sam. Ali moji mi to neće dozvoliti, nikad nisam imao psa u stanu, čak ni kad sam živeo u kući. Misleći o tome, stigao sam do stepenica na kojima bi trebalo da je pas. Ali njega nije bilo! Gde je, pitao sam se. „Gde si?“, zvao sam ga. Niko se nije odazivao. Pogledao sam naokolo, ali psa nigde. Kako li je samo sišao, onako povređen, sa stepenica? Da li je uopšte sišao, ili ga je neko skinuo? Pao sam u očaj. Taj pas nema šanse da preživi zimu, povređene noge, bolestan i mršav, sa glaukomom ili krastom u oku, i onako trapav. Mogao je da bude to moj pas, razmišljao sam. Mogao je još da poživi. Šta da kažem devojci mog druga, koja voli životinje još više od mene? Bolje da joj ne pominjem to. I tako, pomalo tužan i rastrojen od kojekakvih misli krenuo sam u stan. A tamo ništa novo.