Srpski Serpiko bez zaštite

Policajac Milovan Milutinović sticajem okolnosti bio je prvi prikriveni islednik, zahvaljujući čijem angažovanju je osuđena tzv. saobraćajna mafija (pre tri godine procesuirano tridesetak lica), ali zbog nemara pa i oholosti nekih nadležnih službi, organa i resora, od praznih hvalospeva stigao je do pretnji i šikaniranja. Identitet svakog tajnog agenta, pa i prikrivenog islednika koji je otkrio ovu kriminalnu grupu, jeste najstrože čuvana tajna. U Specijalnom tužilaštvu, po završetku akcije, upoređivali su ga sa čuvenim agentom FIB-a DŽozefom Pristonijem (lažno ime Doni Brasko), koji je razotkrio sedamdesetih godina prošlog veka mafijašku porodicu Bonano i doprineo osudi više od sto kriminalaca. UBPOK Slučaj saobraćajne mafije pokazao je da i Srbija ima svog Pristonija, ali, kako su se stvari kasnije odijale, on će poprimiti atribute drugog čuvenog američkog lika, njujorškog policajca Frenka Serpika, po kome je snimljen i film. Užasnut truležom i licemerjem koje vlada u njegovoj službi, pošto shvata da nadređeni ignorišu njegove izveštaje, Serpiko (Al Paćino) odlučuje da svoje nalaze iznese u javnost. Slično je postupio i Milovan Milutinović, posle višegodišnjih bezuspešnih pokušaja da, zbog grešaka nadležnih službi i organa, zaštiti sebe i svoju porodicu. Zbog „provale“ njegovog identiteta postao je meta ljudi koje je uhapsio. Tvrdi da njemu i njegovoj porodici prete smrću, da su pokušali da mu ubiju suprugu, a da država, koja mu je obećala zaštitu, ne reaguje. Ni od kolega nije dobio podršku za svoj problem, osim Nezavisnog policijskog sindikata Srbije (NPSS) iz kojeg su, na upriličenoj konferenciji za štampu, upozorili da Milutinovićev slučaj nije jedini u kom korupcija i organizovani kriminal prednjače nad polugama pravne države. Šta onda mogu da očekuju obični ljudi koji ukazuju na kriminalne radnje, poput aktuelnih zviždača, ili zaštićeni svedoci velikih zločina, kada jedan vrstan policajac nije dobio ni satisfakciju za svoj rad, ni zaštitu. „Bio sam prvi prikriveni islednik koga je država angažovala u slučaju 'saobraćajne mafije', među kojima je bilo osumnjičenih iz redova MUP-a. Oni su podmićivali policajce, policijske službenike, advokate, sudske veštake, sudije i direktore osiguravajućih zavoda“, priča Milutinović za NIN i navodi da je u akciju bio uključen i UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) i jedan tim BIA, a izveštaji su slani Specijalnom sudu, kao glavnom inicijatoru ove akcije. Da li zbog nemara ili nepromišljene i pogrešno postavljene taktike Specijalnog suda, prva greška je napravljena još tokom same akcije. „Zamišljeno je da ja kao prikriveni islednik nastupam tako što ću svaki zapisnik koji sačinim potpisati punim imenom i prezimenom i te iste zapisnike dati jednom od glavnih osumnjičenih. Jednostavno, takve su bile instrukcije“, opisuje Milutinović svoj rad. Stručnjaci već primećuju da to nije samo obična greška jer je, po zakonu, bilo obavezno korišćenje pseudonima. Ovi zapisnici su odmah nakon hapšenja bili dostupni advokatima, pa i samim okrivljenima. Treba istaći da se sve dešava u Mionici kod Valjeva, maloj sredini u kojoj ga svi znaju. Čak su ga meštani optuživali da se bavi kriminalnim radnjama, jer im nije promaklo da za sačinjene zapisnike prima novac. Oni nisu znali da je to radio po zadatku. kuća „Sledi moj premeštaj u žandarmeriju, odnosno sada PTJ, uz obećanje da će moja porodica biti dislocirana. Jedna o tih mogućnosti, predočena iz samog MUP-a, bila je i slanje u inostranstvo, da radim u nekom od naših diplomatsko-konzularnih predstavništava. Do svega toga nije došlo“, priča Milutinović. Teško mu je palo razdvajanje od porodice koja je ostala u Mionici, dok je njemu i dalje obećavano „samo da se strpi još neko vreme“. „Počeo sam da dobijam pretnje. Nepoznate osobe provalile su mi u kuću, a prošle godine kuća mi je i zapaljena. Počinioci do danas nisu otkriveni.“ Posledice je iskusila i njegova supruga, a Milutinović to ovako opisuje: „Verovatno misleći da sam ja u pitanju, neko je pratio auto kojim je upravljala moja supruga. Vraćala se s posla, a prava je sreća što nije prvo otišla u školu da uzme decu, već je krenula kod svojih roditelja. Na jednom dugom putnom pravcu, u njen automobil je otpozadi, u punoj brzini i bez kočenja, udario terenac BMW X5. Od siline udara njen automobil je izbačen sa kolovoza, prebačen preko kanala i ubačen u dvorište njenih roditelja, njima pred očima. Oni su sve videli, pa i bekstvo suvozača koji nikada nije pronađen. Vozač je bio kriminalac međunarodnog kalibra. Iako je na sudu tvrdio da je vozio 150 kilometara na sat, sud usvaja stav da je brzina bila 50 kilometara na sat, ceo slučaj biva okarakterisan kao obična saobraćajna nesreća, a vozač se samo novčano kažnjava. I dalje se pitam, i ne samo ja, da li je to bila obična saobraćajka“. KOLUBARA Dalje, Milutinović je pozvan u Specijalni sud da svedoči, gde mu se sudija obraćao sa „prikriveni isledniče“ (bio je u kabini iza zavese), a okrivljeni ga oslovljavaju punim imenom i prezimenom. Jednostavno, u spisima nisu bili prikriveni njegovi podaci, što ukazuje na još jednu grešku, za koju bi neko morao i krivično da odgovara. Propušteno je da se preduzmu posebne mere zaštite: isključenje javnosti, izmena i brisanje iz spisa ili zabrana objavljivanja podataka o identitetu svedoka, uskraćivanje tih podataka drugim licima, saslušanje svedoka pod pseudonimom - a prikrivanje izgleda svedoka jedino je ispoštovano. Krivicu, prvo, snosi organizaciona jedinica, odnosno njen deo koji je dao instrukcije da Milutinović potpisuje zapisnike svojim imenom i prezimenom, zatim postupajući sudija i sudsko veće, kao i tužilac. Svi mogu da odgovaraju za odavanje službene tajne. Uz odlaganje trajnog rešenja u međuvremenu kreću i problemi na poslu. Komandant PTJ Goran Dragović podozreva Milutinovića i doživljava ga kao „ubačenog špijuna“, s obzirom na okolnosti oko slučaja „Kolubara“, o kome su mediji izveštavali, pominjući i Dragovića. „On misli da sam ja i dalje prikriveni islednik i da odrađujem taj slučaj. Otvoreno mi je pretio, pred jedinicom, da će me izbaciti iz službe“, kaže bivši tajni islednik Milutinović. Usledile su disciplinske mere, sa bizarnim obrazloženjima – jedna je bila zbog razgovora sa profesorima Fakulteta političkih nauka, na kojem je Milutinović magistrirao sa desetkom. Zatim dolazi i suspenzija. Tek na intervenciju Nezavisnog policijskog sindikata i njihove glasne povike „ako se čuva zaštićeni svedok Čume, zašto se ne bi čuvao i Milutinović“, oglasili su se nadležni, suspenzija se ukida, a direktor policije Milorad Veljović predočava da se već mesec dana, u dogovoru sa kabinetom ministra unutrašnjih poslova, radi na tome da se reši Milutinovićev status. Zanimljiv je termin „već mesec dana“, jer problem traje nekoliko godina, a biće da se i sad postupilo pod pritiskom NPSS. Milutinovića i policajci sa kojima je radio gledaju popreko i prezrivo, a Policijski sindikat Srbije omalovažava ga i anulira njegovu ulogu tajnog islednika (čak se tvrdi da on to nije ni bio), a komandanta PTJ Dragovića PSS uzima u zaštitu. Umesto da postane heroj i svetao primer drugim policajcima, njime se oni plaše i zastrašuju, po sistemu „diži ruke, čuvaj svoju glavu“. Ovako gruba „provala“ prikrivenog islednika, a naročito ugrožavanje njegove bezbednosti od strane onih koji treba da je štite, ne samo da predstavlja fijasko konkretne misije, i pored osude krivaca, već direktno dovodi u pitanje i sve buduće angažmane slične vrste, što može imati posledice ne samo na konkretnom taktičkom planu, već i na širim strategijskim okvirima borbe protiv organizovanog kriminala.  Završiti bez glave U postupcima za ratne zločine učestvuju i zaštićeni svedoci, čiju zaštitu sprovodi Jedinica MUP-a za zaštitu svedoka, na čije ponašanje ima, prema Fondu za humanitarno pravo, uznemirujućih primedbi. Prema podacima FHP-a u 2010. godini zaštićeni svedok u predmetu Podujevo 2 napustio je program zaštite zbog maltretiranja koje je prema njemu primenjivala jedinica. Jednog zaštićenog svedoka u predmetu 37, Jedinica je isključila iz programa zaštite bez obrazloženja, dok je drugi zaštićeni svedok najvišim državnim institucijama i FHP-u uputio brojne pritužbe na ponašanje pripadnika Jedinice i Tužilaštva za ratne zločine, koje su, navodno, ostale bez reakcije. Dramatičan položaj svedoka insajdera je i u predmetu „Ćuška“. Dajući iskaz na glavnom pretresu 25. januara 2012. godine, svedok Zoran Rašković, bivši pripadnik 177. vojno-teritorijalnog odreda VJ, zatražio je zaštitu od sudskog veća, istakavši da nema kome drugom da se obrati... Tražio je da mu se kaže ako društvo nije spremno za svedočenje poput njegovog, jer on ne želi da „završi bez glave“ kao neki zaštićeni svedoci. Milovan Milutinović ispovest Ne tražim nagradu nego bezbednost Na prvi pogled Milovan Milutinović ne ostavlja utisak zaplašenog lica, već odlučnog čoveka, koji se ne miri sa porazima i gubicima. To se naslućuje i iz odgovora na pitanja. Gleda vas pravo u oči, a odgovara jasno i koncizno. Kako ste odabrani da budete tajni islednik? Sam sam bio inicijator akcije jer sam imao operativna saznanja o postojanju međunarodne kriminalne grupe koja se bavila falsifikovanjem zapisnika sa saobraćajnih udesa kod nas i u inostranstvu. Da li ste se tokom akcije ikada pokajali? Nisam. Smatrao sam da radim častan i važan posao. Imao sam garancije svoje države da ću biti zaštićen, a da meni i mojoj porodici niko ne može nauditi. Da sam znao kroz šta ću da prođem, verovatno ne bih pristao na ulogu prikrivenog islednika. Da li ste za akciju pohvaljeni ili dobili neku nagradu? Ništa od toga. Nisam ni radio za nagradu. Ja sam policajac koji je radio za platu. Ne tražim da me država stavi u svećnjak umesto sveće, ali očekujem da primeni mere bezbednosti za mene i porodicu. Kada ste naslutili probleme? Dosta rano sam shvati da sam provaljen, kada su počele da mi stiži preteće telefonske poruke i pisma. Čak je policija, putem elektronskog uvida u pozive, utvrdila da su te poruke poslate od jednog od glavnih osumnjičenih, iz zatvora. Sa izostankom mera bezbednosti, jeste li se žalili i kome? Pismeno sam se obraćao ministru i direktoru policije, ministru pravde, tužilaštvu, sudu... Mi smo mala zemlja i jedini valjan način za zaštitu porodice bilo je inostranstvo. Naša država ima sporazum o zaštiti lica sa nekim zemljama. Nikada nisam dobio odgovor. Kada su, onda, usledili kontakti? Tek posle urgencija zaštitnika građana Jankovića i poverenika za informacije Šabića. Direktor Veljović je pokazivao volju za rešenjem, ali je govorio da je to van njegove nadležnosti. U kabinetu ministra su mi obećavali rešenje, ali ga nije bilo. Zbog svega sam bio prinuđen da se obratim i advokatu. Ja sam za to da se problem reši. Ne tražim ničiju krivicu.