Imigrantske muke

Kao veran ali, sticajem okolnosti, neredovan čitalac NIN-a, moram da iskažem razočarenje zbog površno napisanog teksta „Ne baš naši Kinezi“. Problemi imigracije i poteškoće u integrisanju često se isuviše lako prebacuju na imigrante, bez adekvatnog osvrta na objektivne probleme sa kojima se suočavaju. U tekstu saznajemo da Kinezi ne uče jezik, ne vole da plaćaju poreze i doprinose, ne integrišu se, ne šalju decu u srpske škole i obdaništa i tako dalje. To nije propraćeno dubljim objašnjenjima, a trebalo bi uzeti u obzir i odgovore samih kineskih državljana. Na primer - koja je strategija države Srbije za integraciju stranih državljana i koje službe i servisi su njima na raspolaganju? Iz kojih izvora Kinezi dobijaju informacije o životu i običajima u Srbiji? Zašto imigrant koji već sedam godina živi i radi u Srbiji mora da podnosi zahteve za boravak na svakih šest meseci do dve godine. Pod kojim uslovima se dobija stalna boravišna dozvola? Koja je motivacija stranog državljana da uči jezik i integriše se ukoliko ne zna da li će za šest meseci morati da napusti zemlju zbog nedobijanja boravišne dozvole? Imam prijatelje, Srbe, u mom okruženju koji su, nakon što su se preselili iz Bosne za Srbiju, čekali punih 10 godina na državljanstvo. Koliko bi trebalo kineskom državljaninu da isto stekne? Učenje jezika, kao jedan od najbitnijih faktora integracije. A gde imigranti mogu da nauče srpski jezik? Kako je nastava organizovana, da li je prilagođena potrebama zaposlenih ljudi? Ili, nakon slučaja Timotija Bajforda, bilo bi interesantno čuti argument zašto bi strani državljanin trebao plaćati doprinose kada su svi izgledi da penziju, ma kakva da je, tu dočekati neće? Puno interesantnih pitanja, a novinar valjda nije imao vremena da ih obradi. Kao neko ko je kroz preseljenje i mnoge probleme integracije prošao, a i dalje prolazi, u zemlji daleko organizovanijoj od Srbije, nadam se da ćete u budućnosti imati više vremena za ova sitna, ali za svakog pojedinca koji u priči učestvuje, veoma bitna pitanja.