Čije je naše ostrvo

Iskrcavanje stotinak japanskih nacionalista i parlamentaraca, sve sa zastavama, na ostrvo Senkaku (na kineskom: Đaoju) u Istočnokineskom moru, koje prisvajaju i Kina i Japan, prošlog vikenda je naglo pogoršalo bilateralne odnose. Širom Kine su ljutite mase spontano organizovale antijapanske skupove. Neki „jastrebovi“ čak pominju i mogućnost pomorskog sukoba oko tih nenaseljenih ostrvaca, dok miroljubiviji glasovi pozivaju dve zemlje da preko međunarodne arbitraže reše sporna pitanja. Japan je u sporu i sa Južnom Korejom oko druge grupe ostrva, a napetost je dodatno porasla kada je južnokorejski predsednik Li Mjung Bak 10. avgusta posetio jedno ostrvo, koje Korejci zovu Dokdo, a Japanci Takešima. Tokio je odmah reagovao opozivom svog ambasadora iz Seula. Dve strane tvrde da imaju istorijsko pravo na sporna ostrva, koja su otprilike podjednako udaljena od obe zemlje. Južna Koreja tvrdi da je Japan 1696. Dokdo priznao kao korejsku teritoriju, ali ih je Tokio anektirao 1905. uoči kolonizacije korejskog poluostrva. Pošto je Japan izgubio u Drugom svetskom ratu, ostrvo je s pravom vraćeno „domovini“. Japan – naravno - ima drugačiju priču. Azijsko-tihookeanski region je vodeći u svetu po broju teritorijalnih sporova – kako na kopnu, tako i na moru. Tu se oko nekih pitanja spore što međusobno što sa drugima, Kina, Japan, Rusija, Južna Koreja, Vijetnam, Filipini, Malezija, Brunej, Tajvan… Tu su oduvek i SAD, koje su i same doprinele nastanku nekih od sporova, a fizički su prisutne sa svojom moćnom Pacifičkom flotom. Vašingtonu je teško da se odluči na čiju stranu da stanu u nekom sporu između svojih saveznika: na primer, Japana i Južne Koreje, jer takvi sukobi ugrožavaju američku politiku i interese na Pacifiku. Puno je lakše kada Kina ima spor sa američkim saveznikom, jer tu za Vašington nema dilema. To je slučaj sa napetostima između Kine i Filipina, gde Kina polaže pravo na nenaseljeni atol Skarboro-rif, koji oni nazivaju Huangjan. Oko ostrvaca kineski ribari hvataju velike količine ribe, a čuvaju ih kineski patrolni brodovi, koji onemogućavaju filipinskoj mornarici da se približi. I u ovom slučaju se vidi da suština svih ovih sporova nije „istorijsko-patriotska“, već veoma konkretni ekonomski interesi: bilo da je reč o pravu na masovno ribarenje ili eksploataciji otkrivenih i pretpostavljenih velikih količina gasa, nafte i drugih prirodnih bogatstava. Stoga ne čudi što su posebno tri ogromna konzumenta energenata: Kina, Japan i Južna Koreja – koji sami nemaju dovoljno nafte ili uglja – najaktivniji u pokretanju sporova. Toje slučaj sa 56 Kurilskih ostrva, koje Moskva kontroliše od 1945, nakon što ih je otela od Japana. Na ostrvima se nalaze velike rezerve zlata i srebra, a pacifičke dubine su bogate ribom. Početkom jula je ruski premijer Medvedev posetio sporna ostrva i tamošnjem stanovništvu (19.000), ali pre svega Japanu poručio da je to bilo i ostaje ruska zemlja, protiv čega je Tokio mogao samo da tiho protestuje. Ovaj sukob je glavni razlog što dve države od 1945. nisu potpisale mirovni sporazum.