Fusnota u grlu

Lepo se premijer Ivica Dačić bio spakovao za prvu zvaničnu posetu Briselu: uz pomoć koalicionih partnera, u koferče ugurao je instrukciju vlade o deblokiranju učešća Beograda na skupovima na kojima učestvuje i Priština. Potrudio se i da usvajanje dokumenta, koji je trebalo da odobrovolji evropske zvaničnike i pokaže im da je nova srpska vlast spremna na konstruktivan pristup rešavanju kosovskog problema, upečatljivo objasni i domaćoj javnosti, sumnjičavoj prema svakoj odluci vezanoj za Prištinu. “Srbija ne dobija ništa neučestvovanjem na tim skupovima. Nikakve uzaludne žrtve ne treba da dajemo za unapred izgubljene bitke, a izgubljene bitke su fusnota i zvezdica“, poručio je premijer države kojoj, da nevolja bude potpuna, ne gori samo kosovska vatra pod nogama. Srbiji, prema njegovom priznanju, nedostaje dve do dve i po milijarde evra da bi opstala, odnosno da bi bilo plata i penzija. A onda se učinilo da je sam Dačić podneo uzaludnu žrtvu. Umesto uzvratnog pozitivnog gesta, u vidu nekog impulsa za nastavak evrointegracija, od Martina Šulca, predsednika Evropskog parlamenta, dobio je ledeni tuš i fusnotu u grlu – tvrdnju da je uzajamno priznavanje Beograda i Prištine, prema viđenju Evropskog parlamenta, uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Novo, neočekivano uslovljavanje, koje je pokrenulo buru besnih komentara na internetu, međutim, možda i nije ni tako novo ni tako neočekivano. A (još uvek) nije baš ni uslovljavanje. Institucija kojom predsedava Šulc, naime, donela je još 8. jula 2010. godine neobavezujuću rezoluciju o Kosovu, kojom je pet zemalja članica koje to još nisu učinile, pozvano da priznaju nezavisnost Kosova. Rezoluciju je podržalo 455 poslanika, a nešto više od 150 ih je glasalo protiv. Ni jedna od pet zemalja nije se, u međuvremenu odazvala pozivu. To, s druge strane, nije odagnalo ni stalne nezvanične procene da će kosovski uslov biti postavljen na kraju evropskog puta, ali ni isteralo srpsku političku elitu iz lika Skarlet O’Hare i njene ideje vodilje – plakaću (misliću o tome) sutra. Ukratko – ista meta, isto odstojanje. I manje-više isto ponašanje. S briselske strane – uslovljavanje i pritisci, uz kasne i nedovoljne ustupke zemlji koja je ionako dovoljno daleko u čekaonici za prijem da bi se nadležna birokratija ozbiljno koncentrisala na nju. A s beogradske? Mnogo toga nimalo konstruktivnog: permanentni nedostatak inicijative, uz dosledno popuštanje pod pritiskom, ali tek u poslednjem momentu i nakon silnog busanja u prsa, za domaću upotrebu. Providno fingiranje neophodnih reformi koje traži Brisel, Srbiji su potrebne, a s Kosovom nemaju nikakve veze. Besmisleno izbegavanje suočavanja sa istinom – o Kosovu, o stanju u zemlji, kapacitetima i nedostacima, potezima koji se moraju povući... Šulcova gruba poruka dodatno će zamutiti sliku – kako u očima evroskeptika, tako i kod onih građana Srbije koji su skloni da vide pravdu u činjenici da je „šamar popio“ naslednik Slobodana Miloševića, vođe čija je mudra borba za Kosovo završena Kumanovskim sporazumom, brojnim žrtvama i uranijumskim zagađenjem. Ali, kakva korist od svega toga? Za Beograd? Za Brisel? Za Prištinu? Ne bi li, za promenu, trebalo makar pristupiti pažljivijoj pripremi važnih sastanaka – koja podrazumeva i spreman odgovor na sve eventualne neprijatnosti? O jasnoj državnoj strategiji i platformi odnosa prema Kosovu, da ne govorimo. Izgleda da ne vredi.